Žena

БРЕЕРА 25

О задатку поезије.

Ма колико човек имао свог оригиналног и индивидуалног мишљења о некој ствари, ипак прилике и околности знатно доприносе његовом коначном суду о истој ствари. Зато треба бити слободоуман и широкогруд и разумети свачије мишљење и оправдати га увек, само ако оно потиче из лепих и узвишених побуда и ако није ненормално, јер то је негативна страна оригиналних лепота.

Песнички се таленат јавља код човека обично још при рођењу, а доцније се мање-више знањем, искуством и осетљивошћу дотичне природе усавршава и добија своје индивидуалне карактерне црте. Ређе се дешава да песником постане доскорашњи најхладнији и најпросечнији реалиста, и то само после неког великог и значајног преврата, било у његовим религиозним убеђењима, било чијим моћним утицајем, било каквим догађајем у животу. Најређи су, пак, песници, који су постали читањем туђих дела, и ако их има, то и нису у ствари песници, ту стихотворац искључује песника, то се већ даје лако разликовати.

И по том тројаком постанку песника, јавља се и тројако мишљење о задатку поезије. Они, који су се већ родили са песничком клицом и који постају песници, ма се под каквим околностима налазили, чак ако нису ни писмени (као по неки гуслари) и који, хтели, не хтели, морају да певају, они мисле да је задатак поезије да као таква живи у једном вишем свету, приступачном само изабраницима и да живи зато што је створена. Они су, дакле, заступници т. зв. „уметности ради уметности“. Они, пак, који су постали песницима после каквог великог преврата унутарњег или спољашњег живота, и који осећају неминовну потребу да пишу и да на тај начин даду одушке својим мислима и осећајима и да манифестују, на један леп и дискретан начин свој емоционални, било тужни или весели живот, они мисле, да поезија не постоји као појава