Žena

6 _ 0 ВА ОКАЗНА

за себе, већ да је само последица одушевљења или разочарења, стављена у службу човечанских потреба. Те потребе могу бити личне — да се на тај начин олакша терету и навали емоција и интелектуалних тешкоћа, — и опште — да се просвети и поправи човечанство, они, дакле, мисле да је задатак поезије да олакша терет несреће и да послужи човечанству.

И, најзад, они трећи, који су постали песницима читањем и подражавањем других, и који су услед тога неоригинални и неприродни, а пишу само кад им за то остане времена од других послова и задовољстава, они мисле да је задатак поезије да буде једно од многобројних средстава да се стекне леп глас и поштовање код света, или да се побољшају новчане прилике или да се, као неком врстом спорта, утуче време.

Што се, пак, мене тиче, ја се налазим између првих и других, дајући за право обојима, али не следујући ни једнима потпуно. јер, ма да волим „уметност ради уметности“ и ценим је као пропагатора напредних идеја и исповедника личних осећаја, ја ипак не мислим да поезија треба да постоји само као уметност, без икаквог вишег утицаја и без оправданијег разлога своје егзистенције, нити, пак, мислим да је поезија ту да само спроводи идеје (јер би таква поезија била више научна,

хладна, тенденциозна и морална, а за те је ствари много подеснија проза, неподвргнута стиху и метрици), нити, пак, да буде само манифестација личних осећања (јер би тада поезија била без општег интересовања), већ мислим да је поезија једна од оних лепих и пријатних ствари, које сачињавају идеалну страну нашега живота и да треба да нам послужи као прибежиште у несрећи, као заборав у болу, као одмор после тешких и реалних ствари у животу и као символ вечите младости

срца, идеалности душе и префињености укуса. Београд. Јелка.