Žena

Она устаде ва наслоњаче, и оштро ме запошта: — Говориш ли ти о моме мужуг

Глав јој је дрхтао, и као да беше узбуђена. То ме је збунило, али већ нисам имала куд, већ рекох: — О њему.

Дубока румен обли јој обраве. Али се полако стишаваше. Седе опет у наслоњачу и поче се гласно смејати. — Молим те, само се мало стрпи, док утишам смеј.

За тим устаде са наслоњаче п одведе ме до прозора: — Ти данас сигурно ниси излазила из собе.

— Нисам.

— Е видиш, голубаце, ниси. А погледај крог провор. Види само како се савија оно грање на дудовима. И види прашину што гони по улици ветар. Јест, напољу је ветар и прашина, а ја нисам могла да нађем мој вео, нисам га нп тражила дуго, јер сам

журила теби, мојој пријатељици. — Последње речи, мојој пријатељици, изговорила је приметно подругљиво. Па онда настави: — 'Теби је познато, драга моја,

да су ми очи слабе. Ишла вам према ветву и ветар ми је нанео прашину у очи. Зато ву сад сигурно црвене и мутне, а тип ви мислила, да сам плакала. Дошла сам без мужа п та си сигурно мислила, да сам се мало час побила в њиме.

— Сад се можемо вратити рече. И она поново оде до наслоњаче. (еди, што п ти не седнеш, па да продужимо разговор. Видиш, мила моја, ја нисам плакала, јер немам, хвала богу, узрока. Ја са својим мужем, 6 којим сам изродила већ двоје деце, живим у најбољем пријатељству. Он сигурно зна шта ради, и ја верујем, да је добро, што ради. Ја се слажем у свему с њим. И тиси се, драга моја, са својом непромишљеном брвоплетошћу, бесмртно обрукала. — Затим се поново поче смејати.

Напослетку се подиже и рече; — А сад збогом, и једно те само молим: Немој ме сажаљевати, јер немаш због чега, Ја сам сасвим сретна и задовољна. својом судбином,

Не знам ни данас да ли ми је на растанку пру-