Žena

212 МА ЈЕОЕГ А

исмевала, па и вређала последњих дана. Али га она задржа.

— Ах, славом увенчани песниче, куда јурите2

— О, ако смем бити тако сретан! муцао је он. И у тај мах је девојка била уверена да је љуби. Али је њена одлука била чврста; хтела је до краја да га проба.

– Та како не би смели застати. Видите како је дивна месечина. Како трепери и разлева се. Данас и овако прозаична душа као ја, осећам па видим и боју месечева мириса. А имала бих тако важна разговора.

Видело се јасно, да је претрнуо, и Јулки беше помало жао, што мора да га проба. За неки тренутак застаде, а он није био никако у стању да отпочне разговор.

Напослетку му каже: — Ви сте, ако се не варам, у пет-шест песама певали, како би све били у стању. И да украдете и да убијете. али само једно не, и никад не, да узмете другу осим вашег идола. Сад ћемо да говоримо отворено. Ко је ваш идол.

= В.. в...В...ВИ!

— То је зујало са његових усана као осредњи ветар. — Лепо. Дакле ја. Право да вам кажем и мени је кадшто изгледало, да сам ја ваш идол.

— Богиња љубави вам је улила ту мисао. Оно.

што сам у својој двадесет првој песми испевао, то је из душе. И он декламоваше:

Кунем ти се даном, ноћи, Задајем ти душу своју, Другу никад нећу моћи Или тебе, ил' никоју.

И он узвишеним гласом понови: Никоју.

— Слушајте, господине! То је у песми. Али у животу треба да будете паметни. Ви треба да се жените, а ја...

— А ви! питаше скоро очајно. Ви се озбиља нећете никад удавати.