Žena

196

по ЖЕНА | Тврдих жила, људи нам се диве, Храст и гавран вековима живе.

Храст му збори: — Јесам грање свио Ал' страховат нисам научио. Овај предо не зна страшљивице, Нит" Драгодан рађа кукавице,

Ал се једном не могу опрети,

Ко поникне мора и умрети,

А планина, познаје ме ова

још од првог крвавог Косова. Сад већ неста сока у мом грању И ја живим само у сећању! Слуша гавран, подавио крило,

А храст прича, што је некад било:

Нема више храста ни гаврана, Кор живљаше оних давних дана, још за првог косовског мегдана; ја једини, остах — на жилама. Да су дани од лишћа сковани, Па ти дани редом гомилани,

Од тих дана, што их од тад има, Постала би велика планина.

Пре но прође оно време дуго,

На Косову све је било друго. Свуд дворови, куле и градови, Свуда цркве са златни крстови, Манастирма већ ни броја нема,

А у њима просвета голема,

Свуд болнице, поља пуна рода, Свуда села и свуда народа...

Од то доба сад већ ништ' не. има, Сад не има чак ни развалина.

Што је било сјајно у Србина, Намамило гладнога Турчина, Што не има, да овде отима. На Косову беше извор славе, Беше срце србинске државе,

ен 5

је ВН