Žena

РЕЗЕ НА 199

Горе села и горе градови, Страшан пламен Косовом се шири, Горе силни српски манастири, Горе она силна места света,

И не само што је од дрвета, Већ се топи гвоздено оруђе,

У црквама злаћано посуђе, Мрамор прска сред оног пламена, Од камена — нема ни камена. Све пропаде, свуда пламен бије, Створиле се пламене ћуприје,

По којима варнице летају,

Па од земље до неба шетају.

У пламену оном великоме,

А у мору оном пламеноме,

Од димова постала острова,

Да уклоне, очима заклоне,

Од чега би срце препукнуло,

Од чега би умље пресвиснуло.

Тако беше оног другог дана, Косовскога боја и мегдана. Страшно беше, ал' не најстрашније, И ужасно — не најужасније.

#94 #

Трећег дана косовског мегдана, Дан кад свану и сунце ограну, Залуд сунце с ведра неба сјаје,

Од тог сјаја, ништ' се не познаје. Нит" се земља од крви румени, Нит' се небо од ватре црвени, Крв већ црна, све на земљи црно, Душа црна, сваки над утрн:о... Нигде ништа, све сама згаришта!

На далеко нема осветника,

На Косову чак ни рањеника,

А Косовке, жене и девојке,

Свог не траже, да му ране блаже, О понуди ни спомена нема,