Žena

ЖЕНА

Неста зато, јер јој дође смена, Човеку је одсад вила жена.

Сад му она мора бити нада,

К'о некада „богињица млада“,

Мора свуда, где год тону лађе,

Да се бедном на невољи нађе; Мора дизат, где се ишта слама, Соколити речју и песмама,

Мора тражит лековите траве,

За болести и ране крваве, Препречити кад се залуд коље

И кад чине кавгу без невоље:

Кад обећа, да преврнут неће,

Даде л веру, да је не окреће,

Да на земљи буде духа јака,

Треба л у вис, онда —— до облака. „Буди вила! Будте виле врле, _ Нове виле, старе су умрле,

Јер без вила нема права крета, | Нит је било, нит ће бити света. Сунце сјаје, неви знано није,

Кад изађе са дна провалије.

Сан, ил несанг! То узалуд тражи, Ал осећа, да то нису лажи.

Крену дома, песма јој не хори,

Ал јој душу ипак збиља мори: Одведу л је из очева двора, _ Хоће л моћи све оно — што мора>! На крај села од крста знамење, Тихо звони звоно на, вечерње... Ту се скрши; у сузама била: Дај ми боже, да постанем вила !

је