Žena

200 ЖЕНА

— Ти знаш дете, да сам ја још провео детињство у породичној задрузи. Тамо ни једна жена није до. нела ни потуре. Па какве су биле те жене»! Заиста _ красне. Задруге се могаху одржати једино поред таквих жена. Знаш ли ти ону причу о половини талира.

— Не знам!

— Дакле да чујеш! Једна је девојка донела половину талира у мираз. После је сваки дан захтевала стотину ствари, и увек је говорила. Ако вам је тешко и много, узмите од оно моје пола талира, што сам ја донела. — Кад жена буде знала, да ти није донела ништа, биће скромнија и кућа ће ти бити мирнија.

Сад се брзо свршило. Прве недеље одоше Нешковићеви са сином до Љубичиних и испросише девојку. Љубичини су том приликом отворено казали, шта носи девојка. Али се будући таст захвали. Они су из старине из задругарске куће, девојка кад иде мужу не носи му новаца. Пего деда и мајка могу дати, кад им. се унуке буде удавале.

Мало су се кошкали о томе, али Нешковићеви никако не примају. Због такве ствари нису се разишли, још ни једни сватови, па ни ови. И на крају су у миру и љубави удесили дан венчања.

Али је онога вечера било у невестиној кући озбиљне препирке. Сви су знали, да су Нешковићеви имућни, али да су у стању, са једним покретом руке, одбити 5000 форината, то нису мислили. Али шта сад да буде с тим новцем који је већ спремљен.

Отац је зато, да тај новац остане и даље у штедионици. Злу не требало.

Мати је друкчије мислила и говорила. Оно што смо нашој ћери већ одредили, то она мора однети собом. Ако не примају у новцу, она ће у господској опреми и намештају. У кућу, у какву одлази, треба и онако допунити и опрему и намештај. “

Кад је отац говорио о унуцима, мати се је девојчина отресала и рекла: ти унучићи имаће свога оца и матер, који су дужни бринути се о њима, а не деда н мајка.