Žena

148 ЖЕНА

хтела нешто, да разговарам и са г. Бркићем, но сад сам хтела нешто, на само, да разговарам са г. Марковићем. Марковић (с досадом, пољугласно). Нека те. ђаво носи, баш си погодила, кад ћеш доћи.

Марковићка (др. Живковићу болно). Ми смо овде на сметњи, хајдмо. Молим вас, докторе, отпратите ме кући. Или можда и ви имате што „поверљиво“ да разговарате са мојим слатким мужем

Анђа (афектирајући). Не, не, госпођо ! Останите само. Није тако журно. Могу ја то по подне обавити. Уосталом, знам, да и ви имате, да уредите своје ствари. Чујем да се спремате на пут (прилази Марковићкаи). Па нека је сретно, драга госпођо, желим да нам се здрави вратите с операције. (пружи руку Марковићки).

Марковићка. Хвала, али ја не мислим никуд од своје куће.

Анђа. Тако!! А ми чули, да ћете сутра на пут. Боже мој што ти је свет и шта се све не говори по селу. Бадава, нигде нема толико сплетака и којекаквих гласова, као код нас. Ето и мало час сам чула од. толико њих... али није вредно о томе говорити. (200нично мери Марковића). Клањам се. Журим, треба да променем облоге сиротом кадету. (др. Живковићу). Знам, да ћете ме карати, ако не будем тачна. (изађе).

Марковић (др. Живковићу). Веруј ми ни, рат ми није досадио толико, колико ова досадна жена са ње зиним афектирањем и измотавањем. |

Марковићка (иронично). Кукавни човече, баш ми те је жао! Но стрпи се само, још нисмо готови. (Сад тек долази главно. На крају швигар пуца.

Др. Живковић. Јесте ли чули, људи, каква је ово комедија или како да је назовем. Разумем болесну, уз то љубоморну жену, али до сто врага, овде је ипак неки ђаво по среди. Непрестано се нешто заплеће, а никако да буде и начисто. (Марковићу). Чиме те оптужује твоја жена и шта је дало повода њеној узру-

|