Žena

ЖЕНА 147

Бркић (у неприлици замуцао). Молим учтиво... ја... ја нисам ништа рекао, ја не знам ништа.

Марковић (осорно пш изненађено). А шта ви, уопште, имате, да кажете! Ко вас шта пита>

Бркић (сплео се). Молим, г. бележниче, ја сам човек на свом месту, ја сам дискретан, верујте умем чувати тајну као гроб. |

Марковићка (лакосно). Аха! Дакле тајну! Господин ћата-Бркић уме чувати тајну свога шефа као гроб. (доктору) Но, госп. докторе, шта велите на све. то Је ли вам сад јасно, зашто сам болесна >

Др. Живковић (слеже раменима). Доиста чудновато. Само ја никако да разумем о чему се овде управо ради и расправља,

Марковић (огорчено). Иди молим те, још питашр Зар не видиш, какве јој бубице не даду мира> Луда и неоправдана љубомора. Ето то ти је!

Марковићка (кроз плач, јешко). Луда и неоправдана љубомора! Та, да! Сад би и лудом да ме прогласиш. Бар на тај начин, да ме се курталишеш. Но ја ти нећу дуго сметати. Ево ти овде изјављујем, пред сведоцима, да се не дам оперирати, а кад умрем, да ћу у крст ужљебити за вечита времена: да тамо у гробу труне Смиља, жена Милана Марковића, коју је неверност мужевљева пре времена у гроб отерала.

Марковић (одључно). Али Смиљо, тако ти Бога, јеси ли ти при свестир Шта је теби72 Какви су то разговори 2

(улази Анђа). —

Анђа. Пардон! Можда сам у незгодан час дошла>

Марковић (полугласно). Но само си ми још ти фалила. у

Марковићка (заједљиво). Ви сте увек добро дошли моме мужу. Јамачно по дужности, кго болничарка, шефу „Црвеног Крста“ 2 а |

Марковић. Госпођа је мало час билаи тражила т, Бркића. Је ли тако, госпођо >

Анђа (снебивајући се). Па јесте нузгред сам

#