Žena

ПРАТИ“

Прва бразда

Уврх села Врбнице, чак горе већ под Вратарном плани“ ном види се одсвуд, с Латкевачких Погледи, скромна сеоска кућица и уз њу две, три зградице. То је кућа удовице Мионе

Покојни Сибин Џамић погинуо је у последњем рату. и: сад се причају приче о Сибинову јунаштву. Кога год спомене: у Великој Врбници, свак ће рећи: „Бог да га прости!“.

Његова Миона остаде самохрана с троје сирочади. Два. синчића и једна кћи. Све једно другом до уха. Најстаријем, Огњену, беше тек седам година.

Сеоску кућу не може затећи грђа несрећа него кад. остане без мушке главе. Та је несрећа задесила још многе куће у овом крају. Многа удовица жалила је и прежалила свога домаћина. После годину, две дана нека оде у род, нека се преудаде и одведе своју децу туђем оцу.

Сибинова Миона не хтеде се угледати на своје по несрећи друге. Отресита и вредна прихвати у своје руке: и тешке ратарске послове. Миони се све чинало: доћи ће Сибин,. па како ће му погледати у очи кад затече своју кућу расту“ рену и пусту. -

Покојни Сибин има доста браће и братанаца.

Сви су вредни, отресити, добродушни људи. Нема дана: кад се који од њих не сврати кући Миониној да јој помогне | штогод. Највише је помагго |Миони млаћи брат Сибинов, Јеленко. Не једанпут говорио је Јеленко својој снахи:. „Видиш. —__ Зашто ме, снахо, не послушаш» Што не пређеш у нашу кућу» Видиш ли, јадна не била, да не можеш изаћи на крај с том дечицом! Куд ћеш, јадница, пре» Да имаш сто руку,. опет не би могла сама стићи да све урадиш. Што не дођеш барем док ти дечица стану на снагур „Не могу дешо!“ од: говорила би му Миона уздахнувши. — „Ама што не можеш,, снахо2 У нашој кући било би ти и лакше и угодније.“

— „Како бих ја, болан дешо, могла угасити ово огњиште где су се ова сирочад први пут ватре угрејала; Шта бих. рекла после овојој деци кад би ме запитала: „Пија је, нано,. оно кућа што је зарасла у зову и коров, те нико не сме ни. дању у њу ући»“. –

Кад бих тако учинила, мене би саспео онај хлеб и со што сам појела у овој кући с покојним Сибином. Сачувај