Žena

5

Боже! Никад, Никад, дешо, никад! „Јеленко само слегне ра"менима; па зајми рале и волове, то отиде на њиву да узоре Миони кодико ујој треба за усев. Ти добри људи помагали су јој свакад у тежем раду пољском, што већ не може да савлада слаба, женска рука. Они јој узору мало њиве, после и среде као себи, остале ради сама Миона. Сама окопава, плеви, жање. Никад се неће пожалити да јој је тешко. Хоће и у -том да јој помогну. Њој чисто буде криво. Обично им одго„вори: „Хвала вам! Где је било теже, ту сте ми помогли. Ово већ могу полако и сама!“.

Џ

Пролази година по година. Миона се већ навикла на "самотињу и терет. Чисто сад не би веровала да може бити чи друкчије. Деца јој поодрасаа. Огњен узео петнаесту годину. Иде у школу. Велик је ђак. Душанка навршила тринаесту. «Она у велико одмењује мајку у кућевним пословима. Ако Миона зором подрани на њиву да ужање који сноп више, зили отидне на ливаду да попласти оно што је Јеленко јуче покосио, неће у подне кад се врати кући остати без ручка. „Душанка се брине о томе као каква матора редуша. Уме чак и погачу да умеси... Најмлађи, Сенадин, узео је девету годину. Још гради понекад пуцаљке од зове, али је кадар да причува јагањце, и да истера овце на попас. Корист је и год њега.

Хвала Богу дечица су Мионина здрава и весела, разборита и ведра. Одевена су као из најбоље газдинске куће. Миони је пуно срце кад их погледа. „Тићи моји лепи!“, про"шаптала би често уздахнувши,“ Боже, јаки, молим ти се, подржи ме у здрављу и снази док ми не ојачају ова крила моја!“.

Добар је Бог. Он је саслушао ову усрдну молитву сатмохране удовице.

_ Људи из села дивили су се дурашности Миониној. Свуд су је хвалили и њоме корили своје домаћице кад би се мало „олењиле. Само једно беше им зачудо: како је могла тако „самохрана одвојити од куће Огњена и отпремити га у школу То: су јој као и замерили. И сам Јеленко прекорио је једанпут Миону због тога. Беше се свратио са својим стрицем,