Žena

старим Јездимиром, па после разговора о свему и свачему рећи ће снахи: „Вала, свак ти се живи чуди како се дајаниш“ Јеси вредна, јеси паметна. Само си нешто слудовала...

Што оно дете не остави код куће да ти барем штогод помогне» Толики имућнији и задружнији, па нису кадри од“ војити своје дете. Ти си и онако сирота њ мученица, па...“

„Не дам ја, дешо, да ми деца буду последња у селу!“ одговори Миона и заплами се мало у образу. „Покојни Сибин, Бог да га прости, често је говорио како ће, ако дочека школовати Огњена. Ја сам му испунила жељу. Кад сам се мучила толико година, неће ми зар бити ништа, ако се промучим и још неко време“.

— Оно јест, снахо, „поче стари Јездимир“, све је то лепо и красно, али опет — ти си ето сама у кући, па ти је заухар макар и мала помоћ и олакшица“. — „Та Огњен ње ми сад о'Петрову дне изучити и остати код куће. Ако Бог да здравља, даћу одмах на јесени Сенадина. Нећу ја да ми деца буду слепа код очију,“ одговори Миона тако поуздано и отсечено да јој ни Јеленко ни Јездимир не умедоше речи рећи. Прозборише још две три о другим стварима, па се дигоше и одоше — „Муж жена!“ рече чича Јездимир полако: пошто одмакоше од куће Мионине.

Ј. Веселиновић (наставиће се)

Не допусти да у швом послу, царује неред и нечистоћа, јер од тога зависи твоје здравље као и швој опстанак