Zenit

IРAК SE KREĆE

Ilja Erenburg

Moskva-Berlin

Pre svega umirivalo je špijune načulenih uši ju (priznajem pobojavam se) da se zemlja vrti, a ne što drugo sumniive prirode. Ta činjenica opšte je poznala. O njoj sam saznao još u prvom paralelnom razredu prve moskovske humanistické gimnazije 1901; ne od futurista niti od komunista nego od učiíelja geografije Ivana Vasiljeviča Negovorova. Nadalje morám urairiti drugove kóji misie povodom arhaičkog natpisa i očigledne otrcanosti cpigrafa, Knjizi posvěceno) triumfu novoga duha, prilažem metricko i veoma zainašno da ne uvredim velikoljepnog Charlota prethoelnom rchabilitaciom kićenog crvenoboja! No što da se rádi? Ponavliam: kad je PlCASSU bilo 20 g., CHARLOTU 10 g„ a EIFFELOV TGRANJ ležao još u pelenama (prvu godinu), Ivan Vasiljevió po nama prozvan Ujak Van ja već je znao da se nešto krece i nijc logu krio od mene. Jasno: mi je zavrtili nismo. Bez ikakove naročite sklonosti prema istorijskim uporcdenjiina napominjemo da su Kaligulini tigrovi rikali mnogo übedljivijc nego BRIANDOVI poLcaji (koje zanešeno stanovništvo naziva »flikami«), da je akađemija, t. j. osećajni HENRI DE REGNIER f MARŠÁL FOCH (takođe oscćajan) mnogo slabija od strašnog zbora nezaboravnih vekova, јег su pre svega besmrtni, no ne nepogrešivi, napokon da se đakon PROV BLAGOUTROBNI kojí je utekao před Antihristom neobrijane brade u šaš na morskoj obali i tamo umro na lomači on mi se čini mnogo übcdljiviji, negoli pisac zemlje ruske, koji se takođe istrgao iz šapa žilavog Antihrista, i koji pođrigujući posle »Caviar russe«* zanoveta: progutali su prokleti ъ proždrli ga s njcgovim krstičem na glavi i nijc im přiselo . . . Jednom řeči stara priča. No jedna je stvar učenje geografije ili štavišc historije, a druga jc Život Ivana Ivanoviéa ili monsieur JEANA. Einstein može prikazati štogođ hoće, glavna je stvar, da ne bi zamrla u času slavné probave »Jesenja pesma« Čajkovskoga. Niko i ne misii da negira vrčme, ta zato postoji saí, kalcndar i drugo, no navika je više svega. Tako nastaje najfanatičnija religija postojanja. Jao, (medu nama HURÁ) jao u njem je tragična predodredenost: vrhovni žrec nikako ne može da tmrno sedne i probavi kotlete; katar želuca, mukli udar mrtvačkog lesa; pište deca i udobní naslonjač iščezava u najnužniji čas, Štaviše vrtí se naslonjač Ivana Ivanov.ča! U nekim epohama lagano, dostojanstveno izazivajuči laku vrtoglavicu, a u nekima tako snažno da Ivani Ivanovlói pršte kao divni vatrometi kometa pcdvriskujuči u letu. Tada mi dolazi na pamet stari omiljeli prapranačin; A što da se čovek přičiní kao da to ni ne vidi? Ta Isus Návin dosetio se da zaustavi šunce (zemlju!) bezuslovno sad je to najrašinije zanimanjc u Evropi zaustavîjanje. U tu svrhu nijc potrebno štavišc da čovek ima veliko imc ili nebeske veze. Náčin je veoma prost: socializam? íuturizam? kubizam? Ah, ostavíte sve te zablude oprovrgnute životem, Mala šetnja u Bulonjskoj Šumi, gdc šušti zlatno lišče kao molitva, or-mort, stara siesta Chabliea, »Lieder« Schumanna, crkva Madelaine, šušle molitve kao uvelo lišče, takode župnik mort-or, roman de PIERRE BENOIT, tenielj i napokon posle tolikog truda biserna spojka na pozlaćenoj širokoj postelji Ljuđevita (još »Lit Nationale«) šušte poljupci, sušte asignacijc it. d..,. i oštroumni poklonili svete Harmonije zatvarajuči oči pita sye redom: zlatno lišče, Pierra Benoita, župnika, napokon Zizi ili Mimi; jeli zaista ništa se ne křeče? Isvi ganutljivo sušte »ničevo.« No zato da ja danas raogu da budem nastavljač vinov potreban je ili solidan tckuói račun ili retki slučaj da oslepím i oglušim u jedan čas. Poslednj.h ostaju hiljade. Prvih deseci hiljada, ostaju milioni što s radošču ili s užasoin slcc;c vrtoglavi polet. Navini rade, ugovaraju stoji, ta stoji! Rata nijc bilo, rat su historijski udžbenici, Rusija tako nešto, mrlja na globusu, geografska pojedinost. Da živi život 1913 godine, Sve kao pre. Rusi, dopadajuči sada u Evropu, pre svega ostalog interesuju se za te simpatične Navine. Postěno, svim silama nastoje oni dokazati, da se hvala Bogu, ništa nije izmenilo. Paris stoji na ístom městu, Parlamenat, Sorbona, Burza i »CAFÉ DE LA PAIX«, dakle sve je u redu. Naravno nikad još nisu vršeni takoví gigantski pokušaji, da se zaustavi vřeme, kao sada. Nacionalizam. Klcrikalizam. Klasicizam. No policaj sa belim štapičem na Place de l’Opéra nije Isus Návin sa žczlom. On može da zaustavi autobus ali ne historiju. Ne trebate se uzrujavati vi, vi zaljubljeni u běsni hrip njezinih mirijadnosilnih motora: sat u prsluku i štaviše (kakva prevara !) na crkvenim tornjevíma pokazuju 21 a ne 13 i za njim če uslediti 22 bez obzira na ministarski kabinet, I tako ja se odričam čudotvornih gesta mojih zemljaka i govorim otvoreno; IРДК SE HRECE Nije to povik ni željica nego trajno opažanje nad raznim duhovnim i íiziološkim íunkcijama Evropě, nakon četiri godine Pisac misii Mereškovskog, Ured.

otsustva. Staro se raspada, nastaje novo. Šareno, raznoglasno, izobliČeno, Šta tu može biti od klasifikacijc kad gdekada od piske, krike, galame sani zapadaš u progresno detinjstvo i dolaziš na četveronošku! No ipak sve se jasnije, svaki dan iz tisuču Hšca odeljujc jedno iicc, maska ili ako hočele gvozdona obrazina nove ere. Ja sam slabo što kadar smisliîi u politici a u ekonomiji baš ništa. Zato sc ja postěno samo ograníčavam, Pokušaću đa opredcLm glavne kontuře novoga u umetnosti. Ali jer se suština tóga novoga sastoji baš u tomc, što ono probija zíd, koji je pre uopšte razdcljivao umetnost i život, to če moja knjiga biti o životu, o bitu, o NOVOM STILU »Umetnost« obradovače se bivši pretplatnici Apolona kao da se zaviače u prijatni brlog, no kad pročitaju desetak redaka počeče protestovat:: paskvil, ccnovnik burdela, kreveljenjc po Music-Hall-íma treče klase, anegdote sumnjivog porekla , , . Da, da! Sve što hočele samo ne monograíija s fotograíijom, bibliografijom i ostalim. Ja pesnik, koji je izdao vcó tucet knjiga, i AMATEUR SLIKA, radosno vam javljam; »Apolon štaviše bez , posle teškc i duge« . . . . na njcgovom pogrebu tugaljivo je deklamovao pesnik dadaist »DADA«, Picasso zakitivši se sendvičem pokušao je da se romantički rastuži i da usput na groblju rodi tri daraska portreta, no oborio ga je zajedno s njcgovim koláčem Chariot jednom galantnom gestom. Potom ne osta ništa! NOVA UMETNOST prestaje biti umetnost, Več prema temperamentu zaSile nebeskom rosom rupčiče od briseljskih čipaka ili skočíte za CHARLOTOM svejedno staroga nemá. (Sledi). Ruski pesnik Ilja Erenburg otputovao je iz Moskvě meseca marta 1921. g, Zatim se bavio u Parizu i Belgiji a sada živé u Berlinu gde se doštampava njegovo najnovijc dělo. »Ipak sekrece« sa crtežima Ferdinanda Légers i Vladimíra Tatlina, Mi objavljujcmo prcdgovor tóga dein pod istim naslovom koga nam je autor poslao u rukopisu i činimo to pre objave samoga děla na ruskom. Ilja Erenburg vidno je zastupan u ruskoj antologijí »P o e z i j a boljševičkih dan a« što ju je u Berlinu izdao nákladní závod »Misao«. U istom izdanju i pod njegovom redakcijom izašla jc nedávno takođe »Poezija rcvolucionarne Moskvě«. U ovom broju donosimo i njcgovu pesmu u originálu kao i reprodukciju Tatlinovog nacrta za Spomenik 1921, o kome se govori u slcdečem dělu koji sledi.

Vladimir Tatlín Moskva Нацрт за споменик 1921 Monument du Maquette 1921

2