Zenit

da sve škole koje su izživele svoju osnovu t. j. izum moraju pasti u proslost. TJ umetnosti nastala je bezvremenost. Momenat traži saziv konferencije za prosuđivanje puteva i mogućnost izuma i to ne samo onih koje traži život nego i onih koji stoje pred životom. Samo takova može biti V el i к a Umetnost. Moskva 1918. Ovaj poziv jos nigde nije objavljen van granica Rusije. Red.

Poslednje pismo V. Hljebnikova

»Dragi Petnikov! Ti znate da je nas cili, koji nas je ovenčao, pošto smo resili strunskom igrom ono što se rešava topovskim bojem: zvezdanom svetu dati u ruke ylast nad ljudima odrekavsi se suvišnih posrednika medju njima i паша. Na nlice koje su rastrgane lavljim celjustima uzbuna, mi izlazimo kao mucenica neumoljiva u svojoj veri i krotkosti uzdignutih očiju kao i oni koji upravljaju inunjoro na morn zemaljskih zvezda. Svetska huka pobuna zar je straSna паша koji smo sami još strasnija pobuna. Ti se sećate da se osnovala vlada pesnika, koja je obuhvatila celu zemausku kugln. Ti se sećate kako je zvonka struna plemena sjedinila Tokio, Moskvu i Singapur. Mi se poyodimo za morskim u vreme sede bure, koja sajedinjuje dizuci nas a sad nas raspršnje u množinu i širinu. Ti se secate da je uspe lо pronaći harmoniju sudbina koja nam je potrebna za, prenos Čovečanstva na dlami naše misli, na odredjenu stepenicu života. Ta ono se gib a, taj putnik stoleca. Kako su pronadjene harmonije svezale _ slovo U i šum strune A i korak pesaka i udarce srca i suni volje, liaiin oni ju rodjenja to su srodne tacke zraka sudbine. Sećate se, kako je bin sagradjen dovoljan temelj zato, da se govori о zrakama, о ljudosvetlu, zajedno sa сгпош, hladnom, žarkom zrakom i zajedno sa zrakom smole razbešujele пшпје. To eine zato da prenesu zakonodavstvo na pisaci stö ucenjaka tc da naduveno rimsko pravo osuovano na gramatickim terminima, zameni dolazecim pra.vom buduenika, koji se sastoji iz znakova jednakosti, taçaka za množenje i delenje brojki, znakova korena I i E, fiktivne velicine primenjene covečanskome biću. Kako mi mislimo pristupiti sagradnji stakala za gledanje, leéu za poveeavanje, za ljudske moéi koje su elementarno uskolebane ratovima iz kojih proizlazi životno divljačka zraka čovečanstva, kako da nju zamenimo zavezanim očima sa naučnim valovima. Sve izume za male zrake, sve veštine odbijanja rukovodjenja, udaljavanja i približavanja mi imamo primeniti zrakama ljudskoga roda. Тако se dolazi do pobede nad prostorom a pobeda nad vremenom postignuta je putem privedenja i putem svesti kod ponovog rodjenja. Mi moramo umreti znajući cas drugoga rodjenja i ostaviti. poruku da se završi pesma. Tako čeka šivaća raašina sudbine probadajući iglom tacke rodjenja na platnu čovečanskog roda. Ariabhata i Kepler! Mi je nanovo vidimo godinu drevnih bogova, velike svete dogadjaje koji se pronose kroz 865 godina. To je najviša struna skale buduenika i zar mi nismo uslxićeni videci, da se na vrhu tog rastuéeg skoka zakona roda nalazi kolebanje samoglasnika U i valovi glavne osi zvuenoga sveta strune A. To je prvi deo našega ugovora sa nebom čovečanskoga roda koji je potpisan krvlju svetskoga rata. Što se tiče duge pregrade na našem putu mnogojezičnosti, imajte na umu da se pristupilo proucavanju jezičnih temelja te se pronašlo, da zvučnu mašinu jezika predočuje azbuka ciji svaki pojedini zvuk skriva potpuno tačan prostori oblik reci. To je nužuo za prenos čoveka na buduéu stepenicu jedinstvenoga jezika a to ćemo mi učiniti n budućoj godini. Sasvim V аš Velemir Hljebnikov«

Pesnik Velemir Hljebnikov uraro je meseca jula 1922. god. u Moskvi. Ovo je njegovo poslednje i neobjavljeno pismo pesniku Grigoriju Petnikovu. Hljebnikov je začetnik »zaumnog jezika« u novoj ruskoj poeziji za koju je stekao neprocenjivih zasluga. 1908. god. nbjavio je veoma značajan manifest »U la Marsiana«, ciji se uticaj oseca tek danas na najmodernijoj savremenoj generaeiji. Urednistvo.

»АВРОРА«

»АВРОРА« дулась, дулась и река. Был бог салопниуш навек отобран. Веселый зверь позевывал слегка И ударял хвостом державы ребра. Когда ж повис над Вислою рекой, Неотвратимый как любовь и голод, Запахло конским лотом и тоской Кремлевского ученого монгола. Средь чуда »Унтервудов« гроз и ноз, Под верным коминтерновым киотом-, Рябая харя выставляла нос И слышалась утробная икота. Ему ненужно византинских слав Он знает меди сплав и прах сиротства, Он общипал парадного орла, Со всем находчивостью домоводства. А после окопались, улеглись. Скуластая земля захолодела. И можно ль за какой нибудь маис Отдать тоску такого передела? Ты о корысти мне не говори. Пусть у кремлевских стен могильный ельник. Но пол-часа кабацкий материк Напоминал великую молельню. 1922.

ИЛЬЯ ЭРЕНБУРГ

Mejerholdova scena 1920. Verharn: „Zora“

ПO3OРИШТЕ JE КОЛЕКТИВНА УМЕТНOСТ

Одломци Глумац, редитељ, писан, уметнпк, музичар у истој мери стварају позоришно деловање. Глас, гест, осветљење, форма, декорације све je то важно и има да буде смишљено и искоришКено у вези са јединственом формом деловања, као што je код аутомобила важен сваки шараф. Позориште има бити синтетично т. j. има органски слевати све разлике сценске уметности, тако да се у једном те истом комаду уметно растављени елементи, речи, певање, пантомина, плес, и чак циркус хармоаички испреплећу између себе те да у резултату показују јединствено, складно позорипшо дело. Родитель je кормилар нозоришта : он води лађу сценског приказивања, избегавајући нличиие и клисуре, свладавајући неочекиване заиреке, борећи се буром и олујом, разапињући једра и цело време водећи je по исконском стваралачком циљу. Улога литературе у позоришту, сматра се као један од материјала који потпомаже деловање те који je подвргнут свестраном прерађивању и обрађивању. У