Zenit

Ми ce борнмо искрено за оваплоћење наших идеала, упркос свих бруталних запрека н свих људождерских подвала, које су једино средство наших „хуманих“ противника. Нигде y свету, нова уметност није локалног карактера, Она то не може да буде ради свог општечовечјег нерва a не сме да буде ради свог замаха y времену новога духа и чудотворнвх нових проналажења, с којима je она тако уско везана. У највећем делу наш нови дух je претеча нових проналажења, како y области техннке тако и y области опште науке. Није потребно спомвњати Ајнштајна ни Варонова, за које знају већ сем Кордунаша и Шумадинци, нити je потребно саомињати Кандинскога, за кога не знају још ни наши университетски професори a ни уображени естетвци. Доиста, све je релатввно, пошто je глупост свима законима заштићена a ограниченост ума y свима земљама je државни монопол. На њега имају искључиво право политичари и академици, који „воде“ народе и „стварају“ политичке и културне историје, Нама ce je већ давно смучило од разних културних историја, које су писали библиотекарски пацови, далеко од свих живота. Ta живот може проживети само голи човек са голом душом и голст патњом. Ми смо спознали y људождерсквм ратним годинама и ово; нвје живот књига књиге су лаж! Само жввот je истина, пошто y њему није ништа написано. Жввот и његова историја не могу ce осетити y запрашеним књвгама a још мање расте живот y зарђалим тиквама безбројних паразитсквх писаца, широм света. Живот настаје из себе, живот расте из себе, живот умире y себи. Какве књиге? Каква филозофија? Каква уметност? Треба почети све изнова! Нови живот ! Нове књиге ! Нова филозофија : ЗвНИТОЗОфија ! Нова уметност: зенитизам! Да, нова уметност треба да je живот y животу. Нова уметност мора постати нови живот на старом сферском острву које зовемо глобус, Нова уметност условљена je својим сопственим принципима, својим сопственим законима, независнам од закона природе. To je једино исправно и једино тако треба да буде. Зашто ? За то, што стојимо на гледишту апсолутног стварања и апсолутног проналажења. Нас не може да задовољи, ниједна, ма и највиртуознија копија живота, ниједно, ма и најмасторскије фотографисање y сликарству или којој другој области духовне манифестације. Копија и фотографисање, појмови су јасни и одређени, као што су јасни и одређени појмови: стварање и проналажење. Стварање, проналажење, оригиналност и дело наши су аксиоми, који обухватају све наше напоре. Они су примарни и елементарни.они су једино од нас примењени на уметност свнх родова и свих манифестација рада в мисли. Ko год je знанствено посматрао природу, користећи ce најновијим средствима која нам данас стсје на расположењу, видеће, да y целој елементарној и стваралачкој природи нема нигде копвје, нати икакве имитацвје било које друге природе. У тој много помињаној природи, која нам ce сгавља као вечнв непогрешиви ауторитет, има само варијација. Оне су оптички незаметљиве за све оне, који ce тако поносно и тако пречесто позивају на природу не познавајући je ни са једне тачке гледишта од многобројнвх оних асвеката, с којвма баш нова уметност има и те какве везе. Ta веза je више научноексактне природе него ли оптачке и варљиве. До сада, нова уметност je највише y контакту са науком и њеном ексактном применом, ако не, већ y скорој будућности и са практачном употребом. Једини и доста оправдан разлог, готово општег негирања уметности, лежи само y њеној срактичној неупотреби. Другојачије ce не дају објаснити многи парадокси, као напр. хитно „признање“ радиотелеграфије, без обзира на њено „разумевање“ и непризнавање нове уметности, која ce још неда опипати рукама нита ути-