Ženski pokret

вих при изборној борби. Најзад је ту и трећа, бројем најмања a no идејама најнапреднија група оних који су за неограничено женско право гласа, и ако су, наравно, свесни да међу женама, исто као и међу људима, нема једнакости ни по умним способностима, ни по знању, ни по карактеру. Тој убеђеној и напредној мањини очевидно није намењен овај полемички чланак, него онима из прве и друге категорије, којима се данас придружује и огроман број наших жена. Њих све заједно још увек треба разуверавати и убеђивати логиком и фактима, а највише ударати на традиције и заблуде, које они стално подмећу тамо где им недостаје разлог. Прво што нам се с те стране наводи против неограничених женских политичких права, то је необавештеност и неизвежбаност наша у политичкој пракси. Људи то је већ нешто друго; они учествују у политици од како знају за себе, интересују се за њу и пе пропуштају ни један скупштински избор. Они су, дакле, већ рутинирани, и зато им нико не може оспорити ниједно политичко право. Међутим што се дуже размишља о тој политичкој пракси, која се стално потрже као најјачи разлог против неискусних и необавештених жена, то се све боље увиђа Да она код нас никада није личила нити је данас налик на какву политичку школу, где би нешто корисно и добро могло истински да се однегује и научи. Према томе, ако би ваљало штогод узети као будући идеалан образац за углед, најмање би за то била подесна баш наша политичка пракса, и њу бисмо пре могли заборавити него истицати као модел и лекцију за будућност. Жена, срећом по њу, нема ту шта да заборавља: ни партијске традиције ни укорењена политичка предубеђења. Њена политичка свест је за сада већином tabula rasa, чист лист хартије који тек има да се испуни, и настојање да се то учини на један најбољи и најнапреднији начин морало би да буде

велика и заједиичка брига свих напредних људи и свих интелигентних жена. Чудновато је међутим да се у нашој демократској држави не oceћa довољно ни важност ни актуелан значај питања о формирању женске социјално-политичке свести, нити се предвиђа колико би се тим учинило за добро грађанско васпитање млађих нараштаја, које he једнога дана извесно бити поверено мајкама, учитељицама и наставницама по средњим и стручним школама за омладину оба пола. Напротив, још увек се изјављује код нас да томе није време, или се све узима са комичне стране,и ако је феминизам одавно ушао у фазу озбиљне јавне дискусије и за свакога паметног човека престао да буде смешан. Јер жена која ради и показује способности за сваку професију пије више утопистичка визија далеке будућности него је ту, пред нама, и ничија или самовоља не може више да је потисне назад у једно примитивније стање. Ми остављамо социолозима да научно испитају зашто се тежиште женскога рада све већма помера из куће у друштво, а нас овде интересују само логичне последице и практична страна тога утврђеног факта, па ћемо на то и обратити највећу пажњу. Ту нам се одмах намеће питање, докле ће жене хтети да раде све што и мушки, и тако исто добро као мушки, а да са својим друговима иа послу не буду потпуно изједначене? И да ли he се задовољити ако их изједначе само у титулама и плати, или he исту једнакост захтевати и у политици и друштву? У ствари, оне то одавно захтевају, и ту потпуну грађанску равноправност истичу данас као своју неодложну и битну потребу. Истина је, додуше, да ту потребу још не oceћajy довољно све наше жене, и у томе би противници феминизма заиста имали право. Ту потребу ocehajy у овај мах само жене које раде и мисле; не знају за њу оне које само раде а не мисле готово ништа, и вероватно је више

Страна 12

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

Број 3