Ženski pokret

Кад се у чл. 75 истог устава каже; .. .„Ближе одредбе о изборима прописаће се законом“, ту се мисли само на начин вршења избора, на изборни поступак, ако се тако може назвати. Али овде, у чл. 80, наилазимо на права, основна права држављана, која се не гарантују уставом, већ се то оставља закону. И устав је закон, али такав који се од обичних закона разликује много већом формалном снагом, која се састоји у томе што се за доношење и измену његову захтева много компликованији, тежи и спорији поступак но за обичне законе, јер законодавно тело што га доноси није Народно Представништво, већ Уставотворна Скупштина. Зато се бирачка права грађана и регулишу уставом. Јер бирачко право је једно од најглавнијих права грађанских, то је политичко право којим се народ заштићава од сваке насилне и злонамерне акције озго и изнутра. Оно је начин и пут којим грађани утичу на развој живота државног, оно је израз воље народне, регулатор живота друштвеног, средство за одржавање стечених и задобијање нових права народних. И сада, када би се поделио народ на бираче којима је бирачко право загарантовано уставом и на оне којима је то дато законом, наступила би велика пометња и забуна у животу политичком. Такви бирачи, ма колико они били законом изједначени, никада пазите добро никада се неће моћи узети у обзир као поуздан и сигуран део бирачког тела, што he политичком животу државном стварати велике незгоде и немире. Јер, исто тако као што је биричко право законом дато, може бити законом и одузето. Узмимо овај пример: На изборима добије већину странка противна женском праву гласа из ма каквих партиских разлога, рецимо, кивна на жене што су прошлих избора гласале за супарничку странку. И шта онда може да буде? Може да буде то да једна странка својом

иницијативом укине легалним путем закон о женском бирачком праву. Из овога најбоље можемо да видимо на каквој би се лабилној основи налазило бирачко право жена, као политичко право остављено на милост и немилост променама политичким, изложено, дакле, ветру који сваког тренутка може бити повољан или неповољан. Зато се бирачко право жена мора загаратовати уставом а не законом. Али, у исти мах, уставом треба принцип општег и једнаког права гласа применити и на жене, и свима женама без разлике класа и професија дати пуно бирачко право. Ми имамо права да сумњамо да је комисија која је радила овај нацрт устава била сагласна у овом питању. Јер слутимо да се иза оне реченице у чл. 80 крије нерешљивости неодлучност у погледу дефинитивног решења женског питања. Ми верујемо да у комисији није било толико консервативних, несавремених гледишта која би се у начелу противила женском праву гласа. Али остављајући закону да прецизира и реши коначно то питаше, ми мислимо да је комисија имала овај могућни мотив : није било сагласности да ли треба одмах свима женама (које испупе опште потребне услове) дати бирачко право. Постоји, тако, једно мишљење међу многима који нису баш противни, али нису ни начисто зашто је женама потребно бирачко право, постоји, дакле, мишљење, да треба само извесним категоријама жена, класама друштвеним, дати то право. Кад би се, не дај Боже, ово скучено и неправедно мишљење спровело и у дело, имали бисмо врло незгодне и неповољне резултате. Било би овако: док би за једну половину народа важило начело општег и једнаког права гласа без разлике класа и занимања, дотле би друга половина била расцепана на потпуно бесправне и оне који су, добив право, тиме од првих изо-

Страна 6

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

Број 6