Ženski pokret

вести нешто у том правцу. Она је својом иницијативом, својим путовањима и конферисањима допринела да су сва женска друштва у нашој земљи, чак и она која су врло далеко од политике, потписала нашу петицију за право гласа упућену влади. Сећам се њеног исто тако сјајног и одлучног експонирања у другој тачци нашег програма: проблему проституције. На првом конгресу југословенских жена одржаном у Београду 1919 г. стотинама присутних слушало је Ружу Стојановић са ко лико је искреног огорчења протестовала против оне тешке увреде која се наноси жени подржавањем проституције. Са колико je бола говорила о тим несрећним женама којима је друштво доделило да се хране продавањем свога тела. Са колико је револта говорила о неједнаком моралу код људи и жена. Са колико. је убедљивости апеловала на чланице свих женских друштава да као васпитачи дигну мушку омладину заједно са женском на онај виши, чистији морал, који ће стварати друштву здравије и срећније генерације и који lie уништавати проституцију. И најзад, њена трећа омиљена тема, којој је посвећивала своје најлепше часове и највећа путовања: заштита детета и буђење љубави према детету. Никада симпатичнија, нежнија, мекша и топлија није била него говерећи о деци и налазећи се међу њима. Велика материнска љубав инстиктивно је била из оног чудног, неизмерно великог срца жене, које је цвилело и чезнуло да том љубављу задахне своје дете. Исто таква, испуњена крајњим идеализмом, исцрпљују ћи сву своју снагу у добровољном напорном раду од јутра до мрака, она се среће свакодневно са професором Младеном Берићем, човеком који ужива репута-

цију високо моралног, културног и необично популарног јавног радника. Он јој прилази као друг у школи, као сарадник на заштити деце, као брат у ложи трезвености, и има ли ичег природнијег него да она томе човеку верује као што су му веровали и остали. И када јој је тај човек најзад пришао и као жени, са маскираном нежношћу, заљубљеношћу, као што му је била маскирана и хуманост, она, испуњена једним истинским и ретким идеализмом није слутила да се иза те нежности крије бруталност, као што се иза хуманости крила бедна таштина. Да је Ружа Стојановић била у животу мање велика, мање идеалисткиња, она би осетила да се кроз живот не може ићи без мало неповерења, без мало рачуна. Она није срачунавала, испитивала, него је веровала. Она није сачекала да се најпре направи јаван уговор оверен сведоцима у цркви, него се дала не мислећи а верујући. И тај тренутак заборава, тај претерани идеализам, то одсуство срачунатости и неповерљивости, тај недостатак хладног резоновања имала је да плати најскупљом ценом за коју живи човек зна: крвљу својом и свога детета. Тај кратки живот Руже Стојановић испуњен оданим радом и великим идеализмом, и тај трагични крај леже иза нас. А шта стоји пред нама? Бол за нашом изгубљеном оданом сарадницом, огорчење што се идеализам у животу теже испашта него сви остали пороци који притискују човечанство, и срџба против друштва које унижава човека васпитавајући га великим делом као морално неодговорног у односима према жени. Хоће ли нас тај бол, огорчење и срџба онеспособити за даљу борбу и хоће ли нас утући и резигнирати, или

Страна 8.

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

Број 7