Ženski pokret

интелектуалне и моралне развијености дотичних лица. Међутим, „што год је правилније, складније и боље развијен човек, у толико све више његова љубав претпоставља и захтева да задовољи сзе душевне и физиолошке способности. И кад то бива, онда се љубав јавља као потпуна, целокупна и свестрана. Она се јавља а то је врло важно као осећање које скроз прожима и које није једнострано. Човек запојен таквом љубављу не може се задовољити само материјалним или естетичким странама љубљене личности. Он ће тражити све стране, све особине, те ћe бити обезбеђен од опасности да се не занесе неким појединим особинама и да не веже свој живот са створењем, које гa доцније, при ближем познанству, не би задовољило." Не негирајући дакле ону инстинктивну, физиолошку потребу, коју видимо и код животиња, у облику спаривања полова, у брачној заједници човек, по разумно-моралним особинама своје природе, ту физиолошку потребу, као потребу ниже врсте, ставља у потчињеност вишем моралном принципу. По томе пак принципу однос једне брачне стране према другој мора бити јасно одређен и увек је скопчан са извесним дужн стима у корист противне стране ради одржања заједнице, као савршенијег облика живота. Због тога свуда, где год људи живе у организованој заједници, видимо да се за остварење природних захтева полне љубави, образовао један сталан, по извесним прописима уређен институт. Он не искључује истина могућност једностраног схватања и непотпуног извршења природног захтева, како од стране појединаца, тако и од читавих маса. Али, зато ова установа тиме ипак не губи ни мало своју моралну вредност и правно значење за друштвени живот. Као први услов и претпоставка сваке породичне заједнице, на којој се затим заснива друштво и држава, јесте брак који представља језгру или основицу и извор државне и националне заједнице. У деци, која се рађају, он држави даје грађане, који сачињавају први услов њеног развитка и трајања. Даље последице из брака стварају читав низ нових односа, који подлеже спољнем правном поретку и зависе од државног уређења. Из тога излази да се само она заједница полова може назвати браком, која праву одговара, т.ј. коју и право за такву признаје и њене интересе под своју моћну заштиту ставља. То није дакле заједница, чија би судбина зависила од личне воље

b и 6

0 браку и узроцима породичае кризе

137