Ženski pokret

И г. Ђорђевић није пропустио пружити и један флагрантан доказ о имунитету мушкараца, како у гажењу јавног морала и упропашћивању жена и девојака, тако и у разношењу заразе венеричннх болести, а да за то буду одговорне жртве. Он даље пише: „Најпосле, госпођа и господин зашли су у један жбун и топчидерски парк прогласили за своју спаваћу собу а жбун за своју постељу. Повереник (амбуланте) је све гледао, све видео, па их је онда допратио и натраг до вароши и тек кад су се госпођа и господнн растали, пришао је госпођи и запитао је за име и стан.“ А зашто баш тек пошто су се растали, и зашто само госпођн, а не и господнну? Да, зашто?! Или медицинска наука налази да мушкарац не може ширити заразу венеричних болести; или је он у том послу, као и у гажењу јавног морала - имун. Мисмо принуђени да као лаици, верујемо у ово друго. А друкчије не може ни бити кад се је мушкарац, имајући политичку и економску власт у својим рукама, толико заборавио да, чак и један доктор медецине, признајући да мушкарци „највећи злочин врше“ према женама, ипак за те злочине чини одговорним жене, сматра да треба да их гоне презиру као „најгоре типове“, док злочинце мазе као „угледне и разумне људе“, ради чије заштите се дижу и нституције као што је амбуланта, коју г. Ђорђевић брани као чувара јавног морала, и брану ширењу венеричних болести. Кад је се заборавило да девојке, не „посрнуле" већ гурнуше и упропашћене, као и мала деца, имају право на јавно-правну заштиту, и само на њу, а не и на прогоне, које треба задржати за злочинце! А та заборавност мушкараца трајаће све дотле, док жена не успе подићи своју политичку снагу до степена који ће бити довољан да се законом предвиђена једнакост морала и за људе и за жене усаврши, а нарочито спроведе и у практичном животу. А постигнуће тога јесте императив наше будућности и захтев наше нападнуте деце! Види ли то наша жена?

Васа П. Кнежевић.

б и 6

Књижевни преглед

173