Ženski pokret

пријем наишао он у Трсту, Петрограду, Бечу и по бујној Италији, где је отишао да својој тешкој грудној болести потражи лека. Љубомир Ненадовић, који га је срео у Неапољу, описује на више места живо допадање које је изазивао Владика својом личношћу свугде, где год се појавио. И ма да се кад год је могао извињавао својом болешћу која га спречава да излази, Његош се често морао одазвати позивима и одлазити међу најбоље неапољско друштво, на разне гозбе и посела, па и у краљевски двор. Једне вечери, прича Ненадовић, код Ротшилда „владики се није могло прићи једнако су га окружавале најлепше даме и молиле да им прича о Црној Гори, о четама, о ратовању Црногораца. Владика је био добре воље; говорио је непрестано. Ја, који га сваки дан слушам, дивио сам се тада његовом говору, његовим причама и језгровитим досеткама. Он је често при томе причању долазио у поетско одушевљење. Куд је год корачао, свуда су га пратила највећа господа и госпође. У своје, обично кратке, приче о Црној Гори, мешао је вешто срећу и несрећу, јунаштво и страховање, патње и уживања; све је он то умео вешто једно поред другог уплести, да лепо стоји, тако, као кад добар ткач вешто утквива различите боје. Само на једном оваквом вечеру могао је свако видети да је то поета. Он је говорио онако као што је у „Горском Вијенцу" певао. И тај песник који је успевао својим углађеним манирима и говором да занесе један префињени свет, имао је способности да схвати и наслика једну сасвим супротну средину, да уђе у душу свога заосталог, али јуначког и племенитог народа. „Горски Вијенац“ је глорификација Црне Горе и Црногораца, али у исти мах и глорификација црногорске жене, жене која је створена да воли и пати, што је у ствари и највећа лепота женског позива у животу. Сестра Батрићева је једна од најсветлијих особа у „Горском Вијенцу.“ Та сестра, избезумљена што су јој Турци убили брата на веру, загонила се очајно по цетињском пољу, па плаче, јеца, јауче, грца, вришти, крши руке и чупа косу од муке. Њено нарицање је очајно, лудо, манито. Све што она каже, испрекидано је и растројено као код онога који муца од бола и немира. Њене реченице нису довршене, ни везане једна за другу; свакој се крај губи у плачу и јауку; цео монолог испресецан, раскомадан, распаран.

190

Женски Покрет

5 и 6