Ženski pokret

моју собу. Ја сам имала јутарњу хаљину отворене боје и баш сам хтела да се очешљам. Он не рече ни облигатно извињење, нити пак уобичајени поздрав. У место тога дохвати ме, приви ме себи и пољуби снажно у уста. Његови зуби се зарише у моје усне и окрвавише их. У страховитом узбуђењу рече пригушено: „Вера, ноћас сам за тобом махнито чезнуо“. Била сам неспособна и речи да одговорим. У том тренутку сам веровала у неко чудо, док овај необичан сусрет није био ништа друго него јаче осећање, које смо ми вероватно узбуђени истим поводом заједнички сузбили. Георг је био као ван себе, каквог гa никад још нисам видела. У заносу провлачио је прстима кроз моју косу. Другом руком је чежњиво хватао моју голу руку. Образи су му горели. Његове очи су ме готово гутале. При томе је цвилео тихо као рањена звер. Ја сам гладила благо његово чело. „Шта ти је Георг“ упитах га. То је радост, Вера, радост!“ мрмљао је он. Чудновата радост! „Чему се радујеш ти то?“ „Ти припадаш сада мени, Вера! Мени, само мени!“ узвикну он. И понован силан загрљај дошао је. Пошто сам га се ослободила и замолила га да ми јасно каже зашто је радостан, саопшти ми он, да ће данас бити наименован за адјункта и да се морамо венчати данас, сутра што брже може... Осетих јасно како ми у том тренутку убрза куцање срца... како прође дрхтавица кроз моје удове... како се узвик среће у мени откиде... Али, то беше само један тренутак. Ја не изустих ништа више до; „Одиста Георг, одиста?“ „Ти се не радујеш много“, рече он и поново ме стиште у загрљај. „Жено моја!“ шапутао је. „Моја слатка, обожавана жено“! Како је чудновато изговарао реч „жена“! Сва јака, мушка нежност скривала се у интонацији његова гласа. Али и триумфовање неограничене својине. У том тренутку уђе мати у собу. Ја на први поглед познах да је озлојеђена Георговом јутарњом посетом. „Георг је постао адјункт!" повиках ја и тако предухитрих сваку прекорну реч. „Сутра ћемо се венчати“, додадох механички и не мислећи. 2

Једна за многе,

89