Ženski pokret

Мати побледе, загрли мене и Георга, готово са неком болном резигнацијом и рече много побожних речи, као што то матере у таквим приликама обично кажу. Али пуно нежне доброте беше у њима такође и скривене бриге и туге. Расположење је било свечано, значајно, задахнуто патосом... Ја сам сакрила лице на Георгове груди и јецала без разлога. Мати је брисала очи. Георг се поново умирио и говорио благе, нежне речи. Напослетку смо се препирали о дану кад да буду сватови и нисмо се могли сложити. Све је било по плану обичаја као код свију правих грађанских породица... Кад сам остала сама, била сам само свесна, да ме обузе страх и туга... као да ме је сва та очекивана срећа напустила. Узалуд сам трагала по кутовима свога очајања за једним блеском радости Било ме је стид, што ме је у тренутку успеха мој ентузијазам сасвим оставио. Ноћу. Ево ме опет отворених очију и будне душе. Грчевито покушавам да се радујем. Из светлих, блажених тренутака пада моје расположење у лажан патос, у позу среће, и свест о томе боли ме. Дан венчања одређен је за петнаести децембар. Ја не желим да се рок приближи. Је ли моја љубав тако мала и слаба да јој и сама срећа драгога не може дати одблеска? Ситним свако кретање, сваку мисао. Претурам у дубини себе, по својој најтајнијој архиви да нађем узрок ове апатије. Да ли је могућно, да сам и ја као многи данашњи људи изгубила сву искреност и непосредност догађаја? Вероватно да ме гризе и незадовољство мога оца, који ми је стављао за циљ живота богатство и изобиље. Вероватно да је то слутња бола и патње, која своје сенке унапред баца. Ја сам сујеверна... 8. октобар. Данас се изређала код мене читава војска мојих такозваних пријатељица. За сваку сам била омиљена кутија за поверљиве ствари и функционирала сам славно као саветни

90

Женски Покрет

2