Ženski pokret

оптерећује послом, он има то ретко задовољство да једнако мисли о себи, и да сваког дана у себи открије разне душевне и друге врлине. Било би заиста штета да се све те сјајне особине изгубе у соби међу прашњавим књигама. Зато Г. Исидор проводи све време на улици; сретне ког друга, разговара о најсавременијим питањима, и снисходљиво допушта да му се свет диви. ...,Г. Исидор шета по асфалту. И мора му се признати; нико нема тако савршен укус у одевању, нико не пуши тако немарљиво-елегантно, нико не кија тако изразито. Али, ма да има пуно разлога да буде задовољан самим собом, лице му је тужно згрчено, очи избуљене у неком горком размишљању. И ви, ако сте као што претпостављам мека срца, видећи га тако тужног, запитаћете са саучешћем : „Како стоји са здрављем, г. Исидоре?“. Варате се; Г. Исидор није болестан. Он је јутрос појео све што су му стрпали на тањир, Не, он није болестан. А има бледо, сањалачко лице, нежне очи као неврастеничан ссм, што пати за цело човечанство, што савесно болује од оног општег и суморног „veltschmerz“-a, од кога пате сви размажени млади људи који мисле да су врло, врло гениални, и врло, врло несрећни. Г. Исидор је несрећан зато што oceћa да је позван за велике ствари, а живот је тако безбојан, тако страховито осигуран и досадан. Oceћa да је Оњегин, а има тату пенсионера, који се не устручује да му каже: „Исидоре, душо, донеси ми папуче“, а има маму која не признаје младе песнике и говори о модерној књижевности као о каквој заразној болести. Само, као свака мајка, она се диви своме сину, који је (међу нама буди речено) ипак диван дечко. И она с великим поуздањем говори; „Све he то проћи“. Да ли? Срећом, Господин син је врло убеђен у своје способности, и не сумња да ће се потомство дивити његовим стиховима. Живимо у незгодном времену, јел’те? Стаап генерација не може се оцепити од разних конвенција и предрасуда не може схватити младе. Младима је потребна светлост, сунце, а стари бојажљиво заклањају очи рукама и жмиркају. Ту светлост и то сунце доносе нам Г. Исидор и његови другови. Сваки од њих је убеђен да оно што он мисли, нико није пре њега мислио, да оно што ocећa, нико не може ра-

Лепа књижевност

219