Ženski pokret

да га потражим. На моју велику срећу и изненађење нађем га најзад у прашини близу школе. Док сам купила конац смркло се. Појурим кући и осетим два страха; од мрака и од батина. Из једне велике куће, тако велике да кад би била сама у неком пољу изгледала би дворац или замак, изиђе ружичаста госпођица с пакетом у рукама. Обрадовах се као да сам већ стигла кући. И она се обрадова чини ми се само зато што сам се ја њој обрадовала. Она разви пакет и понуди ме. Ао! Колачи од посластичара идеали неостварљиви. Брзо промотрих који ћe бити и повелики и добро сладак. Узех један и поједох га полагано да што више продужим уживање. Она ми понуди још. Ах, забога, ја сам васпитано дете, знам шта је ред. И с тешким срцем рекох: Хвала, не могу више. Не могу! Та ја бих све то могла појести. Управо ја сам тако мислила. Она се насмеје и рече да су колачи мали, али ако нећу пред вечеру да једем, даће ми за после, Оцепи парче хартије, зави шест комада и даде ми. Не, ту нисам више могла бити васпитано дете и ћерка своје маме. Узех, захвалих и запитах: Чија је та кућа? Је ли вашега чике? Јесте. Врло је лепа. А како се зове таква кућа? Како друкчије, него кућа? упита она. Ја сам мислила харем... Она стаде да се смеје: Није харем. Постидех се и рекох: А што се ви све једнако смејете? Је ли, ваш чика можда воли да се смејете? — Воли и она се опет засмеја. — А што ви седите код нас, што не седите код чике? - Нећу... да оставим свога оца. — Па и отац нека иде с вама. Е то не може. А што? тамо има доста места. Није због места. Него? Ваљда њега чика не воли? Не воли га. А зар он није његов брат? Није она се трже Ала сте ви неко радознало дете. Није му рођени брат, него од друге мајке.

‘8

О времена о нарави

373