Ženski pokret

Можете ми веровати да нисам ништа сумњала. У томе стигосмо кући. Није ми баш пресело. Мајка поче да грди, ја јој рекох да нисам дошла сама. Она се запрепасти, ја јој саопштих да ми је дала колача, Она рече да ћe их сад избацити кроз прозор, ја се расплаках. Она затражи да јој све испричам, умири се и колачи остадоше. Појели смо их ми деца. Мама само презриво окрете главу кад сам је понудила. После неког времена чух да се госпођица разболела. Више ништа. Нисам смела да је обиђем. Њена тетка је била као Турчин намрштена и нисам смела да је питам. Пролеће. Вече. Сеша и ја стојимо на капији и гледамо како пролази свет и како пролази дан. Одједном стаде фијакер пред нашу капију. Изиђоше два стара господина. Један запита нешто Сешу. Она врло предусретљиво одговори. И они одоше у госпођичин стан. Сеша се сва промени, просија. Утрча у авлију, зовну моју маму и г-ђицу Драгу и шапну: Знате ко је дошао на фијакеру? (Она рече једно презиме које тада нисам запамтила) Чика! Довео јој доктора. Дивота. Тај се не устручава. Па то је она озбиљно болесна? упита мајка. Чудо? Не треба се чудити рече госпођица Драга. И ви верујете осмехну се Сеша. Е ? рече значајно госпођица Драга. Нисте девојчица. Знате кога јој је доктора довео? окрете се опет мојој мајци. Она рече опет једно презиме које није имало ничега чудноватог. Нисам могла да схватим зашто су оне имале тако значајне изразе. — Може она лако и да заглави рече озбиљно моја мама, . Није тада умрла. Оздравила је, али више није била румена и весела, није личила више на ђул. Они су се брзо иселили и доцније сам од Сеше чула да је умрла. Сви смо смртни. Умрла је и Сеша и двоје последње деце и баба Ката, и њен син касапин који ,је био рођен за господина сви, су полагано редом помрли. Колико их је само помрло откад ја живим. Много доцније сви су моји отишли из Београда, да теку каријеру, а ја сам сама остала да се потуцам по туђим кућама, и да учим.

374

Женскн Покрет

8: