Ženski pokret

За оне који живе на селу и раде y пољу противност која постоји између човечјих потреба и способности не оцртава ce сувише оштро. Сељак живи и ради више за земљу, него за себе. Радећи непосредно за природу, он истим радом и своју природну функцију испуњава и своје потребе опстанка задовољава. У великим варошима, нема истина непосредног природног рада, али зато je више развијен јаван живот и културан рад који дају човеку могућности да изађе из себе самог, да заборави за један тренутак једнолику свакидашњицу која га притискује, да ce заинтересује питањима ширег значаја, да живи једним вишим, општијим животом. Али, каквих идеала, какве поезије може бити y једном малом паланачком месту y коме ce ни природним, ни друштвеним, ни културним животом не живи, y коме ce сав циљ живота своди на осигуравање насушног хлеба себи и својима. Каквих жеља и тежња могу имати они људи којима цео век пролази идући од куће y дућан и из дућана кући, проводећи цео дан за тезгом поред рифа и кантара, за које je сав интерес живота усредсређен на оно неколико тренутака y вече кад ce дневни пазар пребројава? Шта могу мислити и осећати оне жене, чији ce цео живот збива између огњишта и корита, радећи y диму и пепелу, увек засукане и „с тесто умрљане“, да им ce „од брашна и теста ни очи не виде“? Неоспорно je да сваки човек треба, да ce брине и о свом опстанку, али мора ce признати и то, да je живети само и једино због свог опстанка страшно и очајно, до смрти очајно. Један тако скроз прозаичан живот не одговара човечјој природи. Човеку треба слободе, ширине и идеала да би ce његов дух могао развијати, радити и стварати, и ако тога нема, он ћe поред највећег материалног богаства и благостања бити незадовољан и несрећан. У тим старим ћифтинским кућама, људи су „љути, строги, преки“, „само вичу, прете, грде, никад ce божја реч од њих не може чути.“ Чак и кад после њихове смрти долазе својим женама y сну, они су и тада „љути, преки" 1 ) Жене су „тужне, плачне, мртве, ледене, преплашене.“ Између бесних и увек намрштених очева и уплаканих и престрављених матера, деца која би једина радост y таквој кући могла бити, расту као притиснута неким облаком. Дрхтећи пред оцем, растужена и плачна

1) Божји људи, Задушннце,

256

Женски Покрет

5 и 6