Ženski pokret

и није никад могао да ce помири са прозом живота. Један неостварен песник, који не уме да пева али уме на свој начин да осети лепоту једне летње ноћи. „Ноћ летња, Шар планина y небо штрчи, a под њума легло пусто и мртво Косово. Друм широк, прав, царски. По њега ce расипали, анови, сераји, чешме, башче. Месечина греје Aиз серај башча куде je, и куде младе жене и девојке око шадрван и на месечину оро играв и песме појев; грнета свири, дајре ce чује и песна.... Не песна, глас само, и тој мек, пун глас сладак глас, како прво девојачко миловање и целивање такој сладак глас; па т’ј глас иде, c’c месечину ce лепи, трепери и како мелем на срце ми пада.“ После њега долазе сви остали ; Риста бојаџија, кмет, полицајац, пандури ит.д., па чак ни строги Хаџи-Тома не може да одоли дражи Коштанине песме. У млађима песма буди један нов живот, уводи их y један дотле непознат свет, открива пред њима дотле невиђене и неслућене лепоте. Код старијих, чије je време прошло, за које je и сувише доцкан да нов живот почињу, песма може само да изазове старе и тужне успомене. За све који живе искључиво материалним животом, раде само оно што je за опстанак потребној младост представља један изузетан, можда једини светао и срећан тренутак y њиховом животу. То je оно доба, кад ce душа y њима почела да буди и развија, кад je свом свежином нових утисака уживала y лепоти овог света, кад ce снажно и слободно почела да успиње до највиших висина, да на њима тражи своје идеале и оснива своје наде. После тог кратког тренутка, тог тренутног блеска, наступио je сутон, дошла je једнолика и заморна проза живота са својим материалним захтевима и свако дневним бригама. Требало je прво опстанак осигурати, па тек онда помишљати на остварење снојих снова. Многи су y томе и успели, свој живот су обезбедили, па чак и извесно имање стекли, али кад су хтели да уживају плодове свога рада, они су са ужасом опазили да онога ко би требао сад да ужива, њихове душе, нема више. У суровој борби око земаљских блага, y дугом чисто чулном животу, y дугом рађењу ропских, аутоматских радова, њихова je душа изгубила своју свежину, чистоту и оштрину, a са њима je изгубила и способност осећања, љубави, дивљења и одушевљења. Место оног светлог огледала, y коме ce некад овај свет y сјаним и шареним бојама као дуга преливао, њихова je душа постала као једно мутно стакло, y коме ce само једна безбојна пустиња бледо огледа. У том страшном

258

Женски Покрет

5 и 6