Ženski pokret

шетњу, или читати неку књигу, ако је кћи у опште писмена била, сматрало се просто „Богу красти дане.“ Однос кћери према родитељима, у то доба, био је пун страхопоштовања због неме и непоколебљиве покорности кћери. Кћи није познавала унутрашњи живот својих родитеља, нити су родитељи познавали душевни живот своје кћери. Воља очева над ћерком обично је била неограничена; она је утицала на све спољашње догађаје њеног живота, од одласка у шетњу или на забаву па до удаје. Мајчин темпераменат утицао је пак на расположење у кући. Мајка се, у много случајева, трудила да се што више приближи својој кћери, и својом нежношћу блажила сурову вољу очеву. Па ипак, мало је било мајки, у то доба, које би се могле похвалити именом „пријатељице своје кћери“. За своје снове, своје жеље, свој бол, па каткад и своје бунтовничке мисли, кћи је налазила пријатељицу ван куће, обично неку своју вршњакињу. Ретки су случајеви били да су се сестре узајамно разумевале. Тако се живело до 19—20. године. Тада се требало удати, и то врло често, за изабраника очева, јер остати неудата није било пријатно, у оно доба, ни за једну девојку. Цело васпитање и тадашње опхођење целе породице према кћери, ишло је затим, да је спреме за домаћицу и што боље удоме. А једини идеал сваке девојке био је да се што боље уда. И ако се то није постигло, тада је био промашен циљ живота. Неудата девојка остајала је обично у кући очевој, а после смрти оца, братовљевој. Она има да ради целог свог живота само за друге: за брата, снају, њихову децу. Али тај рад тражи стално самоодрицање. Живети увек само за друге, а никад за себе, није лака ствар! Тако се у души тих девојака рађало незадовољство према животу, које се врло често претварало и у завист и у пакост. А има ли шта горе од пакосне жене ? А то збиља нису лепе перспективе за младост! Па и у то доба било је младих девојака које су осећале снаге, енергије и способности да се уздигну изнад тог средњег нивоа жениног живота, и да саме себи крче пут за самосталан живот. Било је и родитеља, који су своју женску децу почели школовати, па било их, који су своје кћери слали у разне стручне школе да сврше по неки курс, да у евентуалној несрећи не би остале голих шака на улици. Али, било је и таквих младих девојака које су тежиле да сврше исте школе као и мушкарци и усудиле се да се с њима огледају на истом пољу рада. То није била лака ствар у оно доба. Навешћу само један пример. 1887

Нашој Женској Средњешколској Омладини