Ženski pokret

неповољно по жену. Покупљено је све где се што могло наћи да напада и понижава жену и као личност и као друштвено биће, почев од старих филозофа и мудраца а преко апостола и других средњевековних аскета, и трудило се на све начине приказати жену као „плод ђавола“. И тако се наш средњевековни живот у српским државицама развијао под утицајем такве Византије и дивљачних Турака с једне стране, а с друге на основу сопственог патријархалног живота. Наш патријархални живот огледа се у народним обичајима предању, законима, повељама и уговорима, други део у књижевности и животу на двору, али не у прво доба. Овај други део нашег живота долазио је из Византије, рекосмо као раскошнији начин живота и као поглед на живот и свет, те и на жену. Ово последње долазило је преко црквених књига и људи, примали опет црквени људи, калуђери и аскете. И то ћe бити један од најглавнијих узрока што и о српској жени тог времена немамо довољно података, а у доцнијем времену узрок је оно ужасно и очајно стање под Турцима. Тадањи наши писци који су нам могли оставити тих података били су калуђери, а сав калуђерски ред стајао је под утицајем учења да је жена оличење греха и ђавола. У жени је гледано само тело, а и то као потреба и насладе човеку. Отуда то неимање речи о жени, упркос неаскетског живота већине калуђера. „Чак и владалачке домове кад описују тадањи писци обично и не помињу женску децу, док синове поименце ређају“. У Византијској књижевности од које и наша постаје потпуно по угледу на њу, никад није било довољно назначено колико се жене треба чувати. Уз речи, да је жена плод ђавола да док су јој очи живље и образи светлији и већа лепота бије из њеног лица да је тим више треба избегавати, и уз речи апостола: „Жену не велим да треба учити“ стоје речи средњевековног писца: „Тако и данас жену не треба ни слушати ни учити, па и света да је.“ На средњевековном западу, дакле, видимо поред проституције, која је израз тешког друштвеног стања и материјално и духовно, а не женске психе и развијене путености, и забрану часног начина зараде, и спаљивање вештица; а на истоку хареме, „жена је плод ђавола“, и све оне друге тешке последице у породици и јавном животу које су притисле жену у свим крајевима где је источњачка некултура владала. Ипак се о српској жени овога времена може знатно више рећи, него о хрватској и словеначкој. О начину живота на српском Двору извештава

142

Женскн Покрет

4