Ženski pokret

Шта свака жена треба да зна?

Закон о чиновницима и породице држ. службеника, Чиновничким законом није регулисан само положај чиновника државних службеника уопште, већ је и положај њихових породица. Јер, особе које се одаду чиновничкој каријери, принуђене су велики део свога живота, најбоље године своје радне личности да посвете интересима државне службе. Она за њих постаје животни позив. Да би своју дужност вршили како треба потребно је обезбедити им пристојан опстанак, како њима, тако и њиховим породицама. Не улазећи у питање да ли су суме датих принадлежности збиља довољне за пристојан живот, ми ћемо овде изложити само права на породичне принадлежности. За живота, службеник активан или у пензији има по закону право додатка ма децу, по уредбодавном решењу Мин. Савета, додатке на скупоћу, и то: на жену и на децу. После смрти службеникове, његова породица има, по закону, право на: породичну пензију и додатак на децу, а по разним уредбодавним решењима има још и додатке на скупоћу. Прописи чиновничког закона јасно говоре о борби између две тежње, о утицају патријахалног породичног права и скретању ка новом створеном стању ствари. Они су компромис између старог и новог гледишта. Тако, ма да се не може рећи да закон много радо гледа на жене које себе и своју породицу издржавају радом у државној служби, ипак он на извесан начин већ даје контуре новог породичног права. Сматра да је у првом реду отац позван да издржава породицу. Право на дечји додатак првенствено припада њему, за децу закониту или позакоњену. Тек у другом реду и изузетно, ово право на додатак припада и мајци, државној службеници. То онда кад јој муж није државни службеник или пензионер, неспособан за привређивање и сиротног стања. Поред тога, још и онда када супрузи држ. службеници „живе одвојено, а деца су код матере.“ Додатак прима и супруга државног службеника, која није држ. службеник; Закон каже: „додатак на децу издаваће се њој“, ако су деца код ње „на издржавању" чл. 43. И у првом, И у другом, и у трећем случају претегли су иитереси одржања породице. Између права иа дечји додатак који има удата држ. службеница и права супруге неслужбенице има разлике. На први поглед ова је једва приметна тако да је слаба нијанса у законском изражавању. Али, она постоји. По нашем мишљењу, она је у овоме.

Право удате службенице проистиче из њеног службеничког својства, право супруге, из службеничког својства њеног мужа. За жену држ. службеницу није потребан доказ о правно одвојеном животу одлука о разводу или растави, и тај већ је довољан доказ, о стварној одвојености и пребивању дечијем. Овакав одвојен живот код супруга држ. службеника могућан је и без учешћа њихове воље, услед службеног премештаја, па како је боље да су деца код матере, њој се олакшава примање принадлежности. Да ли је и за супругу државног службеника довољан доказ само о стварној одвојености није тако извесно. Израз, „на издржавању" даје повода сумњи. 0 овоме ће пракса имати да одлучи. Интереси породице заштићени су још члановима: 120. ал. 2. по коме се за издржавање породице службенику може пресудом узабранити и више од једне трећине плате основне и положајне; и чл. 121. који не допушта да се дугови умрлог службеника наплаћају из породичне пензије. Закон се очевидно тешко прилагођавао животу државних службеница. Али зато је своју благонаклоност излио на удове држ. службеника. За њих је повољнији но и за само службеничку децу. Удова има право на пензију ако се удала за држ. службеника бар годину дана пре његове смрти. У извесним изузетним случајевима има право и пре овога рока. Кад се преуда за држ. службеника, па опет обудови, ако јој овога пута пензија била мања или пште не би имала, може да се врати на пензију првога мужа. Чак и у случају да се преуда за некога ко није држ. службеник, па и овај умре, то што је раније била жена држ. службеника, даје јој право да, пошто докаже своје сиротно стање, прима пензију првога мужа чл. 151. и 165. Ступањем у државну службу удова губи право на пензију, да га престанком службе опет добије. чл. 154, 1, 4. Породичну пензију не може примати активна службеница, али кад буде стављена у пензију, ако је удова Држ. службеника, има право да бира већу пензију. чл. 153. Деца држ. службеника имају права на пензију до пунолества или до 23 године, ако се школују. Кћери губе удајом ово право и пре пунолества. Само у случају кад и мајка ужива пензију са децом, додатак придада на свако дете. Иначе, ако су деца остала и без оца и без мајке, додатак им се за једно дете одузима. Поставља се питање: имају ли права на пензију деца државних службеница законита и позакоњена? Мислимо да је правично и могућно тумачење да у оно м случају у коме жена службеница

прима додатак на децу, имају та деца и право на пензију чл. 136 у б. чл. 43. Ово би се морало применити и за случај да је држ. службеница као удова, а сиротног стања, оставила за собом малолетну децу. Ако су и отац и мати држ. службеници, па мати умре после оца, а са већом пензијом, имају ли деца, по ал. 1. чл. 153. право да бирају? Има ли супруг државне службенице, болестан и неспособан за привређивање, а сиротног стања, кога је она и за живота издржавала право на породичну пензију? Закон ћути, а пошто би то био изузетак, потребно је да је изрично предвиђен. Уопште, законодавац је породичне односе регулисао једнострано. 0 свима овде поменутим питањима нема изричних прописа. Остају само тумачења, више или мање могућна. Законом о чиновницима учињена је још једна неправда. Одједном и без икаквог тако потребног, прелаза, а сасвим нечовечно, одузето је чиновничким кћерима право ва пензију. У Србији, оне су је уживале до удаје или смрти. Нов закон је ово право оставио само онима чији су очеви већ умрли. Чл. 240. На тај начин бачене су на улицу, у беду и очајање ону страшну беду која само женске може да постигне —, све оне несрећнице које су без имања, а немају могућности да се накнадно, можда због старости, оспособе за привређивање. Њихова кривица је у томе што им очеви нису умрли пре новога закона, а улажући у фонд по старом закону, веровали да су своју децу довољно обезбедили. О пензионом фонду постојао је у Србији специјалан закон од 1871 год. Он је обавезивао чиновнике на улагање. Није замењен новим. По ст. II. чл. 158 закона о чиновницима од 1922. г., о фонду има тек да се донесе нов закон. То ни до данас није учињено. Дотле, пропадају оне које је законодавчева свирепост погодила. Закон о пензионом фонду био је у складу са приликама живота нашега друштва. Издржавање женске деце до удаје или смрти била је општа установа србијанскога права, у коме, у противном праву, женска деца нису учествовала у законском наслеђивању. Наш се законодавац није пожурио да изглади неправде, створене на штету женске деце, изједначивши грађанско право, мије олакшао женама самостално привређивање колико и како је ово учинио видели смо и видећемо у излагањима на овом месту али је зато био и хитар и брз када је требало укинути пензију женској деци. Београд

Ангелина М. Видаковић.

Прослава међународног дана жена социалиста.

9. т. м. су наше жене социјалискиње прославиле међународни женски дам. Ова прослава је била увећана присуством г. Алберт Томе, председника Интернационалног Бироа Рада у Женеви, великог борца за побољшање животних услова широке радничке масе у целом свету. На прослави је дала прво г-ђа М. Топаловић једно добро и конкретно, примерима документовано предавање о законској заштити жениног и дечјег рада у нашој земљи. Г-ђа Топаловић, је изложила, да и ако у нашој земљи постоји „најмодерније радничко законодавство“, радници су још врло далеко од тога да осете њихову благодет, из простог разлога што се оно не поштује и што се чувари закона не старају о његовој примени. На крају свога говора г-ђа Топаловић је позвала све жене-раднице да се организују, да се уједине, јер раздељене не могу имати никакву моћ и снагу, која је за сваки успешан рад потребна. После г-ђе Топаловић добио је реч г. Алберт Тома. Веома топлим говором г. Тома је поздравио све другове и другарице и својим великим говорничким даром пледирао је за победу братске солидарности. Изнео је како је досада као шеф И. Б. Р. пропутовао је разне земље, и готово свуда, где год је прошао, наилазио је на велике патње радног народа. Но ипак, у своме раду је сматрао за потребно, да се заштите они који међу паћеницима највише пате, а то су жене и деца. Жена радница свуда, а нарочито у нашој земљи мора да се бори против тројаких невоља: против рђавих услова за рад, против општег законодавства, које је према њој нарочито неправично, и против тешких услова за домаћи рад, којим је увек она преоптерећена поред свога професионалног рада. Стога је И. Б. Р. свим силама настојао, да у радничком законодавству победи идеја о забрани ноћног рада за жене, заштите материнства и дечјег рада. Али сви напори И. Б. Р. могу имати само онда стварнога успеха ако се ослоне на јаке синдитикалне организације у целоме свету. Колико се пак, у појединим земљама осети успех рада И.Б.Р. зависи на првом месту од солидарности њихове радничке класе. Алберт Тома свршио је свој говор тиме што је узвикнуо да је за цивилизацију целога света неопходно потребно збрисати на земљи страшне услове рада Да би се на земљи омогућио сретан живот свима људима, потребно је да у душу човечју продре свест о братској солидарности, свест о истинској потреби

Социјолог Groves као савјетник у обитељским питањима

Е. Groves је професор социјологије, шеф департмана социјалних знаности на Бостонском свеучилишту, иначе инструктор у обитељским питањима. Он је у Америци познат као ауторитет у овом предмету ауктор је небројених књига социјолошке нарави и познати је предавач. Ои је учитељ и писац и говорник, паче и виши, он је градитељ, а његове зграде су хумана бића. Хиљаде људи износе своје јаде овом мирном учитељу. Брачни парови који не могу дуго живети скупа, родитељи, који су узнемирени понашањем своје деце, људи и жене који се налазе било у којој неприлици долазе к професору Groves-у тражећи помоћ и он је даје бесплатно. Професор би нам Groves могао приказати стотине конкретних случајева из свог властитог искуства, гђе је својом особитом методом савјетника и учитеља помогао брже и сигурније но и један лијечник. Метода којом се служи професор Groves, јест метода директне исповијести. Пацијент прилази к њему, пун повјерења, као каквом исповједнику и отвори му своју душу како је до тада још никоме није отворио. Причањем залази у прошлост, копа, док не наиђе на коријење своје грешке и с тим почиње лијечење, с узрочником зла. Међу случајевима, које је професор имао да сретно ријешава особито су важни бракоразводни случајеви јер они задиру дубоко у социјални живот. Није индиферентно по друштво дали је већи или мањи постотак бракоразводних случајева кад о томе овиси, дали је већи или мањи број сретних и задовољних у друштву,

Пацијенти, који болују на тој рани, опраштају се са проф. Groves-ом убијеђени, да је боља једна цијела кућа, него порушена и да је боља половична љубав него никакова, јер професор вјерује у развод брака, ако га је немогуће избјећи, а у безброј случајева може да се избјегне, јер много пута коријенски узрок разводу брака врло је ситан, али је растао и развијао се с временом од малих пропорција доспјевши у акутно стање. Узроке разводу брака тражити је сада у мужу сада у жени и они су врло различити. Када знамо како најразличитији индивидуи склапају међусобно бракове, сасвим је наравана и дисхармонија, која се често у таковим браковима испољава и која довађа до катастрофе. Не треба да залазимо у поједине опречности карактера. које уносе дисхармонију У браку и гђе је већ у замету брака почињена погрешка, осврнут ћемо се само на случајеве гђе различите и контрастне животне прилике, у којима се крећу брачни другови, уносе по мало несклад у брачном узајамном односу и ако је брак у почетку био идеалан. Жртве оваквих случајева јесу често људи тако званог наглог успјеха. Мужеви врло често нагло напредују у друштву али не дају увијек пригоде својим женама, да напредују с њима. Они тада постају жртве праве трагедије, јер у бракоразводном суду не могу да нађу своје оздрављење. Да илустрирамо то са конкретним примјером проф. Groves-а. Једног дана дође к њему одвјетник, који је живио у једном великом граду Западне Уније. Родио се је и одгојио у једном селу а правничку наобразбу стекао у једној локалној адвокатској канцеларији. Оженио се је затим са једном дјевојком из истога мјеста и она постане мајком његове троје дјеце.

„За десет година причао је он професору имали смо јаку борбу да се одржимо. Само добрим господарењем моје жене били смо кадри да издржимо трошкове који су одговарали мојој професији. Уза све своје слабо здравље, она је шила за дјецу, мене је пристојно одјевала, бринула се је за кућу и увијек ми је била вјерна. Без ње, ја не би данас био оно што јесам.“ Иза тога почиње преокрет. Сасвим случајно једна велика корпорација повери му вођење неке парнице, коју он брилијантно изведе. Преко ноћи осигурана му бјеше будућност. Корпорација помножи рад, предаде њему управу и он отвори канцеларију у граду. Његов је годишњи приход у мало година нарастао на 50 хиљада долара. Његово је име било познато и сви су га тражили. „А шта је са женом“, Groves ће га упитати. „Ту је баш почела неприлика," одговори озбиљно одвјетник. Ја сам се промјенио, али је моја жена остала као што је прије била - кућаница мајка. Ја сам, позиван на ручкове, ишао сам, вазда сам. Добио сам нових и врло упливних пријатеља; она подржава старе везе. И прије него што сам почео о том размишљати, живили смо потпуно одвојено крећући се у различитом свијету. Н наравно упознао је и заљубио се је у једну другу жену, у жену његова свијета. Он ју је љубио, али је љубио и своју праву жену. Његов идеал је о жени био комбинација двеју жена, које је волио. Што је овој другој жени фалило, то је попуњавала његова жена. То је било нешто слично, као проматрати салон једне куће и кухињу друге, али је немогуће спојити обоје. Његова је прва жена била жена старог калупа али чисто злато. Друга је била живахна

учена, навикла кретати се и у салону и у друштвеном клубу. Он није никада говорио својој жени о својим пословима, јер она није разумијевала. Проф. га је испитивао, да ли је своју жену икада повео у свијет да погледа Калифорнију, Флоренцу, Европу да ли је водио у оперу, или ју позивао у своју канцеларију поподне, или је позивао на суд, да га чује бранити у парницама. Али је на сва питања добио ниједан одговор. Није никада путовао из забаве, па није ни жену водио. У канцеларију му је залазила прво вријеме, али је касније и то престало, јер су становали далеко од града, па није ни желио да му она ту залази. И ту је узрок обитељском дисквилибрију. Он је био презапослен да помогне својој жени да се развије с њиме. Кад је она настојала да то учини, он је притискивао натраг. Он ју је држао у кући, а захтјевао је ипак да буде од свјета Он је прошао вратима а пред њом их је затворио. Кад је читава исповијест била готова, проф. га је почео савјетовати да иде к својој жени и да јој рече истину, јер је он воли, и веже га дужност за за њу и обитељ. Друга љубав нема такве везе. Треба да открије душу својој жени и да јој отвори свијет. Нека узме једну годину дана допуста па нека иде с њом у свијет у Париз, Лондон, Индију, Китај, Јапан. На повратку при свршетку године, бит ће сасвим други човек. са другим идејама. И у обитељи одветниковој није дошло до катастрофе, јер је по наговору проф. одветник у својој првој жени почео да реализира свој идеал. У овом је случају кривица била дакле на страни мужа и она се је дала лијепо исправити, али нијесу увијек ни

Врој 4.

,ЖЕНСКИ ПОКРЕТ“

Страна 3.