Ženski pokret

нистичким образовањем? Зар сме хуманистичко образовање постати монопол чиновника? Док најкултурније земље отварају све већи број установа сличних нашим »народним университетима« да би свима без разлике дали могућности да макар и касно ипак окусе плодове људског знања ми затварамо и оне школе, које имамо. Или зар није знање благо свих људи, а зap не треба нарочито гимназије да васпитају више људи, и осим бирократије? И док се овако укидају гимназије а не отварају њима еквивалентне друге средње школе, док се у препарандији прима само numerus clausus, све у знаку штедње, дотле се државни буџет оптерећује са четири университета са многобројним факултетима! Не као феминисткиње, него као дубоко заинтересовани грађани, ми водимо бригу о свему, што се тиче напредовања наше заједнице. Ми видимо да просвјета у нас полако напредује, а живот ставља све веће захтјеве. Непросвјећен народ као и сваки појединац не може да издржи борбу, и зато ми у првом реду желимо да се општој просвети посвети нише пажње: подижући основну наставу и допуњујући средњешколску. Али, пошто смо ми дубоко убеђене да су први услов за добре законодавце и за свесне извршиоце закона васпитане и културне мајке, ми се нарочито морамо да зауставимо на васпитању женског подмлатка, и у том погледу морамо да поставимо принцип: док не створимо нарочите. савремене женске средње школе, ми девојке морамо примати у све наставне заводе који постоје, водећи рачуна само о њиховом индивидуалном васпитању без обзира на који he начин оне стечено знање искористити. И ако ми нипошто нећемо да разним звањима одвојимо жену од породице и куће, ми не смемо ни дозволити да се образовању жена стављajy ма какве запреке и границе у интересу општег добра. Јер се последице незнања жене и мајке болно осећају на друштвеном организму у биолошком и социолошком смислу Уосталом, ми знамо да и свим родитељи не желе као крајњи циљ да им се кћери дефинитивно посвете каквом звању ван куке, него видећи да им не могу оставити каквог мираза, а брак данас у економском смислу негарантује сигурну егзистенцију, они у првом реду хоће да осигурају кћери да у случају удаје према погреби, могу у интересу своје фамилије и зарађивати. И ако заиста запослење жена по разним уредима, државним и приватним, изазива конкуренцију, та се конкуренција не може нити сме укинути на тај начин, да се девојкама ограничи могућност образовања. Ова врста конкуренције чију опасност и ми признајемо, последица је економских прилика. Док се оне не уреде, биће жена присиљена да заpaђуje ван куће. јер се само то награђује у новцу. Економске прилике опет моћи ће се уредити тек онда кад и жене, које чине половину народа, са одређеним својим животом потребама и захтјевима буду толико образоване да могу активно учествовати у националној економији. Они који доносе одлуку о затварању средњих школа, који ограничавају број дјевојчица у извјесним заводима, који дјевојчице из других школа уопште искључују, полазе, како смо прије рекли, са становишта да такве школе служе васпитању чиновника, а не људи, и пошто жене не сачињавају грб чиновника, разумљиво је да се за њихово образовање мало ко брине. Али, они који су најодговорнији за душевно и телесно здравље будуких поколења, који најконкретније приказују утицај живота на индивидуе и на потомство то су несумњиво биолози и хигиеничари, они тврде да је „у еволуцији човечанства најодлучнији фактор и као таква треба најпажљивије неге“. (Н. Sellheim). То значи да није довољно од жене створити физичко савршену мајку, него,

пошто се душевни квалитети наслеђују као и телесни, треба јој дати према њезиним индивидуалним способностима највише савремено образовање, како би жена у еволуцији човјечанства и у душевном смислу одговарала свом задатку. Дуго је времена требало док је се стекло уверење да је жена уопште способна за средњешколско и университетско образовање. Али, чим је то признато, учињена је погрешка, коју су саме жене донекле скривиле. Пошто су успјеле да савладају и највише доктрине, прокламовале су да су једнаке мушкарцима и сматрале су за особиту част, кад им је неко признао »мушку памет«. Ово је схватање имало лоших последица нарочито за женску наставу Од почетка основне до краја средњешколске на ставе код дјевојчица се потпуно занемарује природни позив жене, њезине функционалне и психичке особине, факат који ћe имати несумњиво лоших последица за душевно и телесно здравље појединца и потомства. Апстрахирајући сада, како утиче на дјецу обојег пола послеподневна настава, претрпаност просторија, нехигиенске школске зграде, недовољни одмори, недовољно кретање и т. д. недостатци од којих наша дјеца, мушка и женска веома пате треба нарочито да нагласимо, да дјевојчице баш у доба средњешколске наставе прож ивљавају најделикатније доба свога живота. Н. Sellheim, биолог и специалиста гинеколог, каже: „Пубертет доноси код дјевојчица много дубље промјене у цијелом тјелу и у његовим појединим органима него код дјечака. Врло лабилно стварање крви, лако оболевање од инфекциозних болести, којима мушко дете у тим годинама лако избјегне, чине од преморености у то доба пробу животног капицитета." Немачка је подузела врло енергичне мјере за женско васпитање. Ту су отворене нарочите женске средње школе, које су, водећи рачуна о женским психичким и тјелесним особинама, дале девојкама спрему за университет, за друге високе школе и, што је најважније, васпитале их да као мајке заиста буду »живи носиоци идеје даљег унапређивања човјечанства" (Н. Sellheim). Поред ових школа у свим наредним земљама отварају све више т. зв савјетовалишта за одређивање позива. које саве тују деци за које су звања њихов интелект и њихово тело способни. Ми свега тога још немамо; шта више знамо да ни за дуги низ година тога нећемо имати. Незнање је душевна неотпорност, исто као што је болест телесна неотпорност. То вреди поједнако за жене као и за мушкарце. Конкретно ми желимо: док се не отворе специалне средње школе за женску дјецу, да се не праве у погледу њихове основне и средњешколске наставе никаква ограничења, и да се засад обрати бар већа пажња хигиенским приликама у школи. Сарајево.

Dr. Маша Живановић.

Зашто право гласа?

Формирање општина у Босни и Херцеговини, као и обећање владе да предложи парламенту нов општински закон, узбудило је интересовање не само код мушкараца него је и жена развила акцију да добије право гласа за општинске изборе. Ова појава није без темеља. Жена као просветни радник, као социално културни фактор ове државе опазила је многе грешке и негативне стране општег народног живота. Слаба култура наших широких маса отворила је широм врата свима невољама. које га тару и исцрпљују. Туберкулоза циједи народну снагу, венеричне болести окужују читава села, алкохолизам довршава, што ово двоје не стигне. Алкохол се увукао у наша села као Једна неминовна потреба, те упропашћује села и морално и материално. Карактеристично је то да најзаосталија мјеста, као и најзаосталији елементи, највише погодују овим невољама.

Туберкулоза убере годишње 50000 жртава у држави. Иа Босну и Херцеговину отпада 5000 и умре 29% католика, 34% православних и 44% муслимана. Венеричне болести највише харају где је претежно муслимански елеменат. У Цазину најпитомијем муслиманском мјесту заражено је 12% од сифилиса. Наша држава поред Румунске и Русије спада у земље Европе са највећим морталитетом, што значи ниску културу. Док у Данској морталитет износи 13.3%, у Шведској 13 7%, у нашој држави тај је број више него двоструки и пење се на 29 4%. Ко је кривац за ове поразне цифре? У првом реду незнање, нарочито жене где писменост стоји на врло слабом нивоу. Код нас има 16.8% писмених мушкараца а тек 6.5% писмених жена. Најгоре је опет стала муслиманка где има 99.68% аналфабета. И код такве статистике, и поред обавезне наставе и за мушку и за женску дјецу, мимоилази се овај закон муслиманке не похађају школе ако нема женских одјелења, сеоске дјевојчице чувају стада да њихова браћа иду у школу јер ће они бити војници. А жена темељ куће и породице, од које зависи cpeћa и мир домаћег огњишта, живи као и њена прабаба, гуши ce у незнању, закопава своју дјецу и тјеши се, јер је тако суђено. Код оваквих илустрација нашег народног живота, где треба да се утроше још многе и многе снаге, интелигената, ограничује се полазак школа и уводи се у учитељске школе numerus clausus. Учитељица као једини интелигенат села позвана је у првом реду да лијечи ову народну болест. али не причама ех катедра, јер то су опет само приче, него да енергично дигне свој глас као противник постојећег стања, да ради и поправља. Тражимо право гласа и да се удовољи принцип правде и да подигнемо жену, јер подижући жену подижемо државу. Сарајево

Војислава Јанковић.

О јавној раденици.

У »Женском Покрету" од 15 септембра пише г ђа Ј. Познанова врло стварно и топло о жени, јавној раденици. Јест, положај те невољнице је често врло тежак, а оне жене, које живе у срећним приликама не би нипошто смјеле равнодушне бити спрам своје сестре патнице. Cpeћној не треба борбе и заштите, већ несрећној. Г-ђa Познанова вели да жена бољих кругова не позна биједу ове жене, већ можда тек са позорнице. На жалост, право каже. Да није тако, не би велики број жена стајао далеко од Женског Покрета, који се баш и покренуо у првом реду да заштити незаштићену. У жене је прирођена топлина ocjeћaja, а њезин дјелокруг (у обитељи ју управо предестинира да вида социалне ране. И што је природније, него да у својој срећи мисли на несрећне? И што је она сама срећнија, треба да се тим више посвети несрећној сестри. Јед ном је једна од срећно удатих жена казала: „Па ја сам срећна, што ће мени Женски Покрет?" Не могу вјеровати да је иста жена толико себична. Већ види се: не разумијевање! Организације се стварају за заштиту угрожених, потчињених. Жена ће најбоље моћи схватити несрећу и потребу жене, и према томе и најлакше наћи лијека рани њеној. Социалне ране, неправде, могу се лијечити уредбама и законима. Њих досада стварају сами мушкарци без нас а за нас, а ето у највише случајева и проти нас! То је оно, што нас највише нагони да ступимо, како кажу наши мушкарци у „политичку арену.« Не ради политике саме, већ ради суделовања код стварања закона: како да се законом заштити мати, жена, дијете. Све то ће знати много боље жена него мушкарац. С тога коме је стало да се све социалне невоље ра дикалније излијече, нека се не противи равноправности жене. Она ће бити јака пот-

пора и најкомпетентнији фактор у том племенитом настојању. Што се тиче назива јавне раденице, припомињем да је свакако у реду да се не само јавне раденице, већ и свака зрелија дјевојка насловља са »гocпoђa«. Ако је тај наслов часнији, не знам; али ако гa сме носити млада госпођа, до јуче можда још „кевица“, шго гa не би смела носити јавна раденица, која можда и сиједу косу плете радећи не само за себе, већ за људско друштво. Наше хрватске учитељице су већ пре неких петнаест година од прилике извојевале, да им је хрватска влада у Загребу одредила свакој без разлике наслов гocпoђa. Па у нас Хрвата тако већином условљују сваку зрелију жену, ма се чудим да то код наших сестара Српкиња још уведено није. Надајмо се да ће то што скорије и у њих бити. Вараждин

Луција Персоли.

Школа Интернационалне Лиге Жена за Мир и Слободу.

Од 24 августа до 4 септембра одржала је Интернационална Лига Жена за Мир и Слободу cвoју летњу школу у Глану у близини Женеве. Сваке године одржава Лига нарочите школе да упозна своје чланове детаљније са којим важним питањем интернационалног живота. За те школе добија Лига увек најбоље стручне предаваче, тако да се дотично питање осветли са свих страна. Предавања су увек са дебатама. За овогодишњу школу предложила је француска секција Лиге тему за расправу Колониално питање. У овогодишњој школи је била и госпођа Милева Милојевић, председница Женскога Покрета у Београду, и она нам је послала овај извештај: Нa дневноме реду је било питање колонија питање односа беле расе и раса у боји. Предавачи су били изврсни. предавања изванредно добро спреиљена. Питање се посматрало објективно, доказивало се прецизном егзактношћу. Међу предавачима јe било урођеника свих боја и они задивљују својом високом спремом и културом. Врло велики утисак је на мене учинила својим предавањем жена, Холанђанка, Madame Rolan-Host. Говорила је о колониалом империализму Холандије. Она гa смело осуђује Од Францускиња упадају у очи великим познавањем питања и у исто доба скромношћу и чедношћу Мадаме Жув и гца Мадлен Ролан, сестра чувеног француског романсиера Романа Ролана, највећег живог борца за мир писца оне чувене књиге »Изнад гужве« написане за време рата у Швајцарској. У њој су изражене идеје противу рата. Мислим да он и данас још не сме дa се врати у Француску Био је у Глану. Упознала сам га. Није узимао реч, болестан је, изгледа да је туберкулозан, Али је све живо пратио својим необичним плавим очима: у моментима тужно-благим, у моментима проницљиво оштрим, што чини велику промену у изразима његова лица. У резолуцији се од прилике вели ово: да се на овогодишњем течају Инт. Лиге жена за мир и слободу по исцрпном посматрању колониалног питања констатовало: да не постоји инфериорна раса, да су све расе једнаке; да народи жуте, црне и др. раса имају своју културу и способност за самостално развијање; да је колоноризање тих земаља поред нешто материалне културе: железнице, добрих путева, зграда, нешто школа (чиме се у осталом врло мало служе урођеници) донело и зависност тамошњих народа, застој у развијању њихове народне културе и уметности и заната и осиромашавање. (Јер способнији а својом владом потпомогнути Европејци црпу сва природна блага колонизираних земаља). Зато, осуђујући колонизирање уопште и економски империализам, који се и ван колонија шири (као на пр. у Кини), сматрајући да је био и

Bpni 18.

»ЖЕНСКИ ПОКРЕТ«

Страна 3