Ženski pokret

ванбрачном детету, век и према ванбрачној мајци чију је тужну судбину тако дирљиво опевао наш велики песник Др. Прешерн у познатој песми: „Незаконска мати...“ Ванбрачна мати не значи неморална жена. Има много и проститутка према којим је оправдано имати самилости, но видели смо, да проститутке ретко имају децу. Већина ванбрачних мајки потиче из сиромашних друштвених слојева: служавка, дојкиња, надничарка, келнерица. Принцинг у "Handwörterbuch der. Staatswissenschaft" наводи табелу за постотак ванбрачних мајка у Берлину у г. 1904—1907 према професији. Служавка има 34%, 21% дојкиња, 12% келнерица, 24% надничарка, 6 1/2% остала звања, а 6 без звања. Као главни разлог ванбрачног односа свих ових жена наводи и Принцинг њихово сиромаштво, које им онемогућује удају. Ванбрачни пород, вели он, није никаково мерило морала. Те сиромашне девојке већ и по своме положају, долазе у ситуацију у које богате девојка никад не може доћи, остају без заштите у најранијој доби, потпуно пропуштсне самим себи и околини, која је увек спремна, да њихову лаковерност и слабо познавање живота искористи. Типичан пример, како сиромашна девојка, која је већ од ране младости упућена на заслужбу, може лако страдати, садржан је у истинском приповедању једне мале девојчице из хрватског Загорја с којом сам разговарала. Ево у кратко, што ми је приповедила: »Код куће, код нас на селу, имам још две сестре и два брата, који су од мене старији. Грунта имамо мало, па ме мати на теткин наговор посла у Загреб, да се чему научим и да нешто зарадим. Овде сам најпре дошла тетки, која у Загребу на Сајмишту продаје старе ствари. Први дан је било добро, ја сам ра дила, а тетка ми је давала јести. Нисам била сасвим сита, али сам могла поднети. Но већ после неколико дана, чула сам, како је у ноћи неки Турчин с којим је моја тетка живела и ког је издржавала, почео тетку псовати, што ме држи у кући, да бадава једем. Било ми је веома тешко, јер ја нисам нипошто бадава јела, а и препала сам се, шта ће сада бити. Доиста, тетка је постала са мном осорна, гладовала сам и у ноћи дрхтала од студени, јер су ми узели покривач, ког сам најпре добила. Напослетку ме тетка одвела некој госпођи на Сајмишту и рекла ми, да ту останем, да ће ми бити добро, ако се будем умела владати. Кад је тетка отишла, уредила сам кухињу и за тим пошла у собу, камо ме госпођа позвала. Стан се састајао само из собе и кухиње. Кад сам унишла у собу, силно сам се застидила, јер је госпођа лежала на дивану сасвим свучена. Рекла ми је, да седнем и почела се са мном разговарати. Тако је то трајало до подне. Кухали нисмо ништа. У подне је дошао неки стари, ружни господин, госпођу је пољубио, а мене погладио (по лицу и рекао ми, да се не требам ништа бојати. Кад је на вече дошло време спавања, рекли су ми, да лег нем у њихову собу на канапе, што сам учинила премда би била радије спавала у кухињи. У ноћи сам се пробудила јер сам осетила да неко стоји код дивана. Био је то госпођин муж. Опет ме стао умиривати, и тражио да га пољубим, ја сам скочила бранила се, међутим се пробудила и госпођа. Сад су се они обоје стали смијати, а ја сам проплакала целу ноћ. У јутру кад су они заспали, побегла сам тетки. Тетка ме није ни слушала, већ ме до крви истукла и опет силом одвела госпођи. Кад се опет приближила ноћ, ја сам се тако бојала, што ће бити, да ћу морати пољубити страшног господина, да сам опет побегла и сакрила се у неки „Hauster.“ Од глади и студени - био је децембар - једва сам се држала на ногама. Тамо ме је нашла жена неког стражара, питала ме зашто плачем и кад сам јој ја све исприповедала, одвела ме к сeби. Код

ње ми јe било добро, она ме научила крпати чарапе, поспремати, пеглати и нешто кухати. Касније ми је нашла добру службу и сад ми је добро...« Забиљежила сам све како је дете приповедало. Бидела сам, да није била свесна кроз каково је зло сретно про вела управо божија провидност. Спасио ју је тек случај и њен здрави инстинкт, који јој је рекао, да је боље бити на улици, нег код голе госпође и »грдог госпона« како је она говорила. Кад би било нужно још примера, могла бих вам навести и случај уједном селу у нашој држави - који на жалост није јединствен - у ком је учитељ пучке школе дефлорисао ученице старијих разреда, а за који чин никад није био кажњен услед стида истих, којим није било ни пуних 15 година... Од сто ванбрачних мајка било је у доби измећу 15—30 година 1905 г. у Берлину 86, у Копенхагену 82, у Шведској 72. У каснијој доби све је мање ванбрачних мајка. И ако све то видимо и знамо, ипак не узимљемо ништа у обзир, већ судимо, и то смо ми жене често најстроже судије. О госпођама, које своју служавку у њеном тешком стању задрже у кући, које јој у критичним ча совима помажу саветом и делом, при поведа се, као о великим изнимкама. Већина тих несретница остаје без места, без зараде, као и радница и шваља и остале приватне и државне намештенице. Колика је неправда у томе, кад човек помисли, шта све ове жене морају поднети, кроз какова оне психичка и физичка страдања пролазе, у каковој беди доносе на свет то јадно дете свог греха! Ако им често сваки осећај отупи, није ли то на равна последица њиховог положаја? Има ситуација у животу човека, које решавају сваке кривње. По јед ној интерпретацији страшне исповести конта Уголина у Дантевој Дивини Комедији, тумаче се његове задње речи тако, да је конте Уголино схрван глађу јео сопствену децу, коју је волео нада све на свету. Данте га не суди, већ у истој песми, даје већ раније оправдање за чин, који се морао одиграти, преко уста саме деце, која кад виде оца, где гризе руке, кажу: „Padre, assai ci fia men doglia, Se tu mangi di noi: Tu ne vestissi Queste misere carni, e tu le spoglia...“ Нитко неће порицати херојство Наполеонових војника, па ипак има хисторијских описа, који тврде, да их је студен и глад на бегу из Русије, натерала, да једу своје друговe. Без сумње су то све страшни чини, па ипак би тешко ко од нас имао смелости, да им суди. Законодавац тешку психичку ситуацију ванбрачне мајке не узимље довољно у обзир, већ је казни и случају својевољног пометнућа и у случају чедоморства тешким казнама. Ио свакако морам рећи, да има много случајева, где ванбрачна мати поред све тешкoће свог материалног и социалног положаја показује у борби за eгзистeнцију свог детeта управо ретку и ненадкриљиву љубав и пожртвованост. По схваћању простог народа није сваки ванбрачни однос зазоран. У северној Далмацији постоји обичај, да сељак девојку „одведе" - што је код њих појам идентичан са женидбом, али се венчава неколико година касније, или никако. Паче се до најновијег доба сматрало срамотно одмах се венчати. - Док је жена, како они веле »млада« - па била фактично и стара дотле се не венчавају. Исто је тако у неким деловима Немачке сличан однос пре брака правило, али се деца, која се у оваковом односу роде, по народном схваћању не сматрају ванбрачном децом. Тамо је ванбрачно само оно дете, које роди девојка, или удовица, која није "одведена" Овакова се мајка, као и дете гледа с презиром. И они, који се с највећим непријатељством односе према неудатој мајци, заборављају свој анимозитет

у случају њене накнадне удаје без обзира, да ли се удала за оца натуралног детета, или за кога другога. Да би се у том случају поправио одмах и социални положај детета, одрећује новела, да мајчин муж може уз њен пристанак, те пристанак детета, односно детињег тутора, дати женином детету своје име. То је одредба, којој се не може порећи велико социално значење, јер се тим одстрањује она разлика имена из којег се спознаје ванбрачност дечијег стања, а које детету већ у првим корацима, кад ступи у живог проузрокује толико боли. Задаћа је нашег данашњег законодавца, да испита узроке ванбрачних порода, разлоге данашњем жалосном стању ванбрачне мајке и детета и да путем доношења нових, праведнијих норма поправи то стање и тако користи целом друштву и држави и успостави сагласност с прописом нашег устава. Будући су и најидеалнији закони крути, на друштву остаје дужност, да ту крутост ублажи.

Неколико ријечи на успомену мајке своје.

Никола Томазео:

Видио сам звјезду нове свјетлости, чини ми се да погледа на мене весела и љубовна. Дух је твој, мајко мила, који мени говори са висине небесне, и вели ми: с тобом сам вазда, синко, и по свуда. Ах! нисам ја, мајко, с тобом био кад сам. могао; очи твоје нису се наситиле у очима сина твога. Нисам се још доста плакао: нисам доста показао души мојој какву је мени матер дао отац живих и мртвих, какву сам матер изгубио. Сила велика немоћи узе њој свјетлост разума, није могла нити благословити сина свога уздржена у даљених земљах. Али благослов твој, мајко тужна, слиједио је свагда, какон оанђео стражанин, у крајне далечине стопе моје. Нисам ја видио сузе твоје, удовице јадна; нисам ја чуо потужење твоје: ниси ти мени приказала ране срца твога; каконо туђин био сам ја теби, жалосна моја. Када ти бијаше још од овог свијета, много пута у сну сам те видио, да бијаше или мртва или зловољна, и блиједа и смућена протива мени: и тада рекох; умрла ми је мајка моја. Посли, када сам те изгубио, видио сам те у виђењу ноћному љепшу и млађу и милију врху мене с твојим оним очима пуним слаткости и разума и понижења. Јер понижена бијаше, придрага, и прам већим и прам равним и прам недостојну сину твому. Сахранио сам, као благо велико, власе од частиве главе твоје: омотани су около прстена мога: сваки дан љубим ову драгу споменку мајке моје. По свугда гди сам био, прстен часни слиједио је мене, каконо вјеран спутник, каконо право утјешење туга мојих. Спомињем се сваки дан дана младости моје: како си ти мене отхранила у љубави божјој, у љубави браће у милости прам несрећним; спомињем се наше шетње јутрење у прољеће; спомињем се суза које си толоко пута лила кад сам ја ишао у удаљена мјеста тражити љубав и пријатељство и весеље. Глас примогући говораше вазда срцу моме, тјерајући ме из куће оца мога, и заповједаше мени да иђем примити и донити истину нову, да иђем прирећи братност праву, прирећи љубав лијепости цијеле и вјековите.

Вратио сам се након много тодина под кров куће отачаствене моје, а нисам нашао него два гроба студена, немогућа ни чути ни видети сузе ни гласе моје. Али ти, мајко блага, чујеш и видиш све што ја мукло говорим с душом покореном мојом; ти мене водиш за руке кроз дуги и трудни пут мој; ти мени говориш тихим гласом слатке ријечи од мудрости духовне, од милости неуморене. Сада ти мене познајеш; сада ти мени прашћаш све сагрешење моје. Буди вавијек са мном, прељубљена мати, дај ми устрпљење и правољупство, да јаде узмогу очистити, и све више к небесним мислим уздигнути срце моје.

Iz drame „Hlapci“.

Ivan Cankar:

Jerman: Mati! - Le nekrat še name poglejte, mati. Le eno besedo še recite, le enkrat se nasmehnite. Pred vami klečim, glejte, mati; roke sem sklenil, glejte, mati. Le eno besedo, le en pozdrav. - Mati! Storil sem kakor je srce ukazalo; laži me niste učili; moje srce je od vašega srca; iz srca pa je misel in beseda. Mati! Če ukažeto, da molim, molil bom; če ukažete, da se postim, postil se bom; ali ne ukažite, da to srce zamenim za kamen... Mati, vaša roka je v moji, ali mrzla je in se ne gane. Usmiljeni ste bili, kadar sem grešil; zdaj niste usmiljeni, ko mi je težko od tujega greha... Mati, na vaša usta gledam - o, ne besede: že nasmeh bi me blagoslovil... o mati, bolj nego prej bi rad blagoslova in ljubezni... bolan sem in slab, besede materine željan... o mati, nikar na pot, dokler me ne blagoslovite... Usta so mirna, oko molči... Vstani popotnik, brez blagoslova. Jerman (vzame svečo, nese jo do pisalne mize; pogleda na steno, kjer visi razpelo). Tam si? Nikoli še te nisem videl... pozdravljen mi, Nazarenec, zdaj te poznam, tebe in tvoje srce... (Odpre miznico in vzame revolver). Komu bi rekel z bogom? Kdo bi ozdravil, če bi ga pozdravljal? Materin glas (iz izbe): Franc! Lojzkin glas (od zunaj): Franc! (Lojzka iz ozadja, v plašc ogrnjena.) Jerman: Slišala si. Duša, dekle, žena! Daj, da naju blagoslovi.

Из „Живота и прикљученија“.

Доситеј Обрадовић:

„Гледајући село, у ком се мајка моја родила и расла; по ком се у детињству свом играла, младост проводила и с родитељем мојим венчала; у које сваке године на Ђурђев дан с браћом мојом, с милом Јулом и са мном долазила, родитеље своје на њиово крсно име, светог Георгија, посетити: „Остај ми с Богом“, вриштућ једва сам изговарао, „земљо, души мојеј света, у којој сад леже кости њене и моје Јуле, слатке сестрице! Срце ми је лупало у прсима; чинило ми се као да ћу изданути“...

Мајка код колијевке.

Петар Прерадовић:

Душице мајкина, душице моја, Још ти је чеоце чисто од зноја. Данак теби стопрв свиће Сумрак још ти крије жиће; Али кад се твог предјела

Број 9 и 10

»ЖЕНСКИ ПОКРЕТ«

Страна 7