Ženski pokret

izdržavanje od srodnika svoga oca s obzirom na §§ 131. i 134. građ. zakona oba in fine. Ovo se pravda okolnošću, da u ovom slučaju između vanbračnih roditelja nije došlo do braka, pa prema tome ni do srodstva na ovaj način pozakonjenog deteta sa srodnicima pozakonioca i što se pozakonjenjem ovim načinom ne mogu štetiti interesi trećih lica. Treći način pozakonjenja vanbračnog deteta prihvatio je austrijski zakonodavac pa prema njemu i naš, za slučaj, kad postoji nemogućnost da vanbračni roditelji u brak stupe, a iz želje da se olakša težak položaj vanbračnom detetu bar u nekoliko, koji mu je i inače sasvim nevinom od strane društva nametnut. No ovaj treći način pozakonjenja, sem iznete delimičnosti u pogledu sticanja prava pozakonjenog deteta, imao je još i ovu nezgodu. Prema tekstu zakonskom, da bi se dobila odluka vladaočeva o pozakonjenju, potreban je „zahtev roditelja" a sudska praksa sve do načelne odluke opšte sednice Kasacionog Suda od 1. januara 1927. god. Br. 11733 tumačila je izraz „zahtev roditelja tako, da je pod pojam roditelja podrazumevala oba roditelja i oca i majku detinju. Međutim, ovom odlukom Kas. Sud je zakonski tekst protumačio sada tako, da se izraz roditelja može uzeti i u jednini, i da taj roditelj koji pozakonjuje svoje vanbračno dete može biti mati. 1 sudskoj praksi ranije i Kas. Sudu sada zgodno je došla ova mogućnost gramatičkog tumačenja zakona.

Ova odluka Kas. Suda izazvala je razna mišljenja. Na jednoj strani preteranu radost ispoljenu u verovanju »da u buduće neće biti vanbračne dece, jer će za svako vanbračno dete postojati mogućnost da se zakonim učini". Na drugoj strani javilo se mišljenje po malo konservativno koje u ovoj odluci vidi podstreka širenju konkubinata na štetu braka a posredno i na štetu društva i države. I najzad, treće mišljenje, koje u ovoj odluci K. Suda vidi privremenu korekciju našeg zastarelog zakona i koju potpuno opravdava s obzirom na sporost donošenja novog zakona. Da vidimo u koliko su ova mišljenja opravdana. Preterana radost, ispoljena u prvom mišljenju, sasvim je pojmljiva s obzirom na strahoviti položaj vanbračnog deteta po našem sadanjem zakonu. Dovoljno je imati na umu, da je po našem gr. zakonu § 130. zabranjeno istraživanje oca i da je u najviše slučajeva, prema tome nemoguće dobiti pristanak oca ma i za ovaj treći, najslabijeg dejstva, način pozakonjenja; kao i da vanbračno dete nema pravo zakonog паsledja ni prema svojoj majci § 409. a kamo li njenim srodnicima. Ovom: odlukom K. Suda ovo stanje je bar u nekoliko popravljeno. Usled zamerke predstavnika drugog mišljenja, da se ovo dalo popraviti testamentalnim nasledjem, skrećemo im pažnju na slabo razvijenu svest i raspoloženje našeg dela | naroda za pravljenje testamenta, slabu pismenost i poznatu gramžljivost rodjaka da baš humane testamente ruše. Drugo i treće mišljenje možemo pregledati paralelno. Predstavnici drugog mišljenja boje se, da ova odluka i uopšte treći način pozakonjenja ma i bez ove odluke K. Suda ne udje u novi zakon, јег bi to bilo protivno Ustavu, pošto se njime ruši brak i porodica, a brak i porodica kao temelj države zaštićen je čl. 28. Ustava. Predstavnici trećeg mišljenja naprotiv boje se da se sve poboljšanje polo žaja vanbračne dece ne svede u novom zakonu samo na ovo. Prema ovome izgleda da ova mišljenja strahovito diverguju, pa ipak nije tako.

Predstavnici drugog mišljenja smatraju za neophodno potrebno po opstanak društvenog poretka i same države, da se u shvatanja i sistem današnjeg društvenog uredjenja kad su liberalni elementi otišli u krajnost i imaju pred očima samo interes individue moraju unositi konservativni principi kao vrsta regulatora preterano individualističkom shvatanju, koje je posledica demokratskih načela. Dosledni ovome oni vide i u ovoj odluci K. Suda opasnost, koja preti porodici i braku kao temelju društva a preko njih i samoj državi. Oni su u pravu kad žele da zaštite brak i porodicu, jer istorijska je istina da na zdravom temelju porodice i braka zdravo je i društvo, ali su u zabludi ako misle, da oni koji zastupaju treće mišljenje pa čak i oni prvo ne teže istom cilju. Samo put i način kojim svi oni teže istom cilju nisu im isti.

Radikalnom lečenju ne sme se pristupiti polutanski i zanemariti lečenje i uklanjanje uzroka a sav se ustremiti na posledice. Moramo biti svesni, da je konkubinat i vanbračni život uopšte prvenstveno posledica gadnog instinkta a zatim teških ekonomskih prilika i rdjavih zakona. Savršeno je pogrešno mišljenje, da je nova odluka K. Suda pogodna za širenje konkubinata i drugih vanbračnih odnosa. Jedno, što odluka K. Suda u pogledu pozakonjenja vanbračnog deteta ma relativno veoma slabog dejstva na stvarno poboljšanje njegovog položaja ; a drugo, što se u vanbračnim odnosima, bar u najvećoj većini slučajeva, ne misli na decu ili ako se misli, misli se samo i kako da se izbegne njihov dolazak na sevt. Prema ovome odluka K. Suda neće dati podstreka za radjanje vanbračne dece, a instinkt za vanbračni život mi verujemo, da ne bi potpuno ugušio ni zakon koji bi doneo odredbu o pravu i istraživanja paterniteta mada bi ga izvesno sveo na minimum. Tek sa jednim boljim, pozitivnim vaspitanjem društva počevši od pojedinca, stvaranjem boljih 1 opštih ekonomskih prilika i pravednijih zakona omogućila bi se želja za porodicom i veće poštovanje braka. Pa kad sve ove istine znamo, kako se možemo zavaravati na štetu nevinih lica bez i najmanje želje da dodju u društvo, koje će im odmah na glavu izručiti ogromnu nepravdu da će i daljim teškim položajem njihovim celina društvo biti obezbedjeni.

Veoma je lepa misao predstavnika drugog mišljenja, da vanbračne roditelje, ukinućem trećeg načina pozakonjenja, treba natetati, da svoju vanbraćnu decu samo kroz porodicu a putem braka pozakone. Zanimljivo je samo na koji se način ovo misli postići, kad se pojedinim zakonima uopšte zabranjuje istraživanje oca. A šta tek da se radi, pošto se baš unese u zakon odredba o pravu istraživanja oca, pred činjenicom, kad se pronad eni otac pojavi kao već oženjen čovek, čovek u braku u zakonitoj porodici. Misliti da bi se ovim izostavljanjem tiećeg načina pozakonjenja iz projekta opšteg gradj. zakona, smanjio vanbračni život, jer vanbračni roditelji a naročito mati ne bi imala podstreka za takvim životom pošto ne bi imala mogućnosti da pozakoni svoje vanbračno dete, iluzorno je kad je osveštena istina, da se u takvim momentima ne misli na budućnost dece koja bi mogla doći na svet, već ili se uopšte ne misli ni na šta ili ako se i misli, to je uvek samo na zadovoljenje egoističnog ličnog interesa makakve prirode on bio Beoßrad

м. м. Vlajić.

Zdravstvena usoda delovne žene.

Akademija za socialno in pedagogično žensko delo v Berlinu, ki si je postavila med drugim tudi to nalogo, da znanstveno preišče vse, kar je v zvezi z ženskim delom, je izdala studiju „Ohranitev zdravja žene v poklicu« (Die Gesunderhaltung der Frau im Befur, Herbig—Berlin). Studija je delo dveh žen, dric. Hilde Adler in Marije L. Rehm. Ker je predmet, ki sta ga preiskali avtorki, važen za vse naše delovno ženstvo, prinašamo o njemu članek, ki ga je napisala svetovno znana socialna delavka dr. Alica Salomon, in nameravano s tem vzbuditi pri našem ženstvu željo, da pročitajo; delo samo. Dr. Salomonova piše (Frankfurter-Zeitung z dne 10. avgusta t. 1.): »Znanstveno je bilo doslej še kaj malo i preiskano, da li poklicno delo škoduje zdravju žene in njeni telesni moči. Kljub temu je močno razširjeno mnenje, da poklicno delo mnogo hitreje Škoduje telesni odpornosti žene kakor je to slučaj pri moških. Morda so razširili to mnenje rasni higieničari, ki so nastopili proti prodiranju žen v višje poklice, boječ se padanja porodov. Ali tudi starejša generacija žen, matere srednjih in višjih slojev, gledajo skeptično na poklicno delo svojih hčera zaradi zdravstvenih posledic. Zato je prav interesantno, da studija dr. Adlerjeve in dr. Rehmove konstatira dejstvo, da ženino zdravje v višjih poklicih ne trpi niti bolj niti manj od zdravja moških. Nasprotno : zdravstveno stanje mlajših žen, ki so že v poklicu ali se pripravljajo nanj, se je vsled poklicnega dela celo dvignilo. To se lahko sklepa že iz fakta, da je izginila iz vrst mladih deklet bledica, ki je bila nekdaj tako razširjena med njimi. Precejšno ulogo igra pri tem seveda tudi moderna ženska obleka, ki je izvzemši čevljev v higieničnem pogledu mnogo boljša od prejšnje mode s stisnjenim pasom in dolgimi krili ki so dvigali oblake prahu. Tudi sport in gimnastika delujeta za izboljšanjezdravja, a pred vsem pa dejstvo, da odvrača poklic pažnjo od lastne osebe. Vse to so stvari, ki so prodrle šele, ko je poklic razdejal tesnobo starih življenskih oblik, v katere je bila žena uklenjena.

V naravi poklicnega dela samega torej ne obstoji noben eiement, ki bi bil škodljiv zdravju žene, pač pa v okoliščinah, ki danas pogosto še spremljajo njeno poklicno delo. To velja tudi za žene, ki imajo manuelno delo. Pri tem je treba razlikovati dvoje: neposredne zunanje okoliščine-delovne pogoje, in posredne. Delovni pogoji bi se mogli z dobro voljo na podlagi moderne uvidevnosti in moderne tehnike urediti tako, da ne bi preveč škodovali ženinem zdravju. Bivstvena škoda za zdravje, ki je v zvezi s poklicnim delom žene, je posredna. Boj proti tej škodi bi morali začeti s povsem druge strani kakor se navadno misli. Za vse sloje žen, ki izvršujejo poklic, prihajajo nevarnosti zazdravje z duševne strani. To velja tudi za industrijsko delavko, ki najbolj trpi vsled nepovoljnih zunanjih pogojev za delo-dolga pota, akordno delo, prah, slaba razvrstitev strojev, pomanjkanje naslonjal za hrbet in roke pri delu, ki se opravlja sedeč. Ali temu se pridružujeta še tesnoba in beda življenja izven poklica. Fabrična delavka dela morda v obratih, ki so tehnično najpopolnejši, ali ona stanuje, se hrani in oblači tako bedno, kakor da živi v predindustrijski dobi. Ona je obremenjena z nezadostno higieno in revščino te dobe. Notranja praznina dela, pustota in revščina izvenpoklicnega življena vzbujajo v človeku lakoto po razbulivem, razdražljivem uživanju, ki se

nasiti samo še, ako se zadovoljita instinkt po hrani in seksualni nagon. Takšen tip človeka najdemo med ženstvom mnogo pogostejše kakor med moškim. Kajti moški ne prenaša poleg pritiska dela še pritisk domačih sicrbi in dolžnosti, ki postanejo ženi, ako ima družino, neka neizbežna potreba. MoŠki ima v poklicu mnogo večje možnosti za napredovanje kakor žena in poleg tega še močnejše politične interese. Zato se drenjajo žene k takozvanim lokalom za zabavo, ki sta jih ustvarila kapitalistični sistem in »buržujska morala«. Ohranitev zdravja delovne žene je odvisna od jakosti odporne sile, ki jo ima proti takšnim vplivom in to odporno silo je treba povišati. V gotovih mejah veljajo te posredne okoliščine tudi za žene. ki so zaposlene v srednjih poklicih za del prodajalk in pisarniških nastavljenk. Tudi pri njih nastane vprašanje, kakšne varnostne mere znamo ustvariti za ohranitev njihove razpenjavosti, kako da se reši vprašanje meblirane sobe in društvene osamljenosti samostojne, delovne žene. Zdravstveno usodo žene v višjih poklicih - učiteljice, umetnice, akademičarke-določa konstitucija poedinke, a preko tega še rezultat presojanja splošnega, v strukturi meščanske družbe utrjenega otežavanja življenja. Pri njih nastaja poseben zdravstveni problem vsled zakonske (bračne) zveze, iz posebnosti socialnih razmer, ki na tisoče žen silijo, da se odrečejo materinstva. Žene intelektualnih slojev povsem jasno znajo, kaj pomenja za njih to odrekanje. Ali kljub temu je treba vendar enkrat postaviti vprašanje, ali ne obvladajo žene ti kompleksi vprašanj že v takšni meri, da ispodjedajo etično osnovo njenega individualnega življenja. »Spoznanje problematike, ki izvira iz prisiljenega odrekanja braka (zakona) in materinstva za toliko žen, ki so v poklicih, lahko konča v sterilnem psihologizmu, ki zopet lahko postane izhodišće za čustva manjvrednosti in za neurozo, ki prihaja iz takih čustev. »A spoznanje kakšno moć imajo usojeni vplivi na zavestno duševno življenje, se ne sme končati z resignacijo. Volja oblikovanja, polna življenja in krvi, lahko oblikuje usodo. Tako konča tudi tastudija s spoznanjem, da je pogoj za ohranitev zdravja žene v poklicu čistost njenega osebnega duševnega življenja: »Duša oblikuje telo«.

Interesantne misli Francuza o Francuskinji.

G. Robert Dipuej, direktor Škole za učenje francuskog jezika i upoznavanje francuskog naroda i francuske kulture u Parizu, završava niz svojih predavanja o porodici francuskoj jednim predavanjem posvećenim samo Francuskinji, njenim sposobnostima, njenoj aktivnosti, i njenom uticaju na javni život Francuske. 1 Francuskinja nema prava glasa, jer Francuskinja neće pravo glasa. Kad bi ga htela, ona bi ga mogla imati. Onoga dana kad ga bude hlela, ona će ga, znajte, imati. Zašto Francuskinja neće pravo glasa? Zato što je zadovoljna svojim položajem. Kakav je njen položaj? Veliki uticaj na muža. Francuskinja, ma kojoj profesiji pripadao njen muž, stalno je uz

1. Predavanje je održano koncem prošle godine. Posle onoga što smo čuli o Francuskinji i njenoj borbi za pravo glasa od g-đe Selije, interesantno bi bilo čuti i reči ovoga gospodina Francuza, koji već lep broj godina ovako upoznaje strance sa Francuskinjom i njenim željama u pogledu političkih prava.

Broj 16.

»ŽENSKI POKRET«

Strana 3