Ženski pokret

људи, а не трајно понављање стварања осредњих недужних индивидуа, који долазе на свијет у позакоњеној проституцији или позакоњеном силовању. »Јер жена какова је данас није способна за мајку. Она ћe то постат истом кад себе одгоји за материнство, а мушкарца за очинство. Тад истом могу обоје започет с одгојем новог покољења.« Од тих свјесних, здравих људи држава може и мора да тражи потпуно испуњавање њихових моралних и материалних обавеза према потомству. У противном случају потребно је да држава обрани законски дјецу мученике од свих родитеља, који злорабе своју моћ или не знају своје дужности у низу постепених све јачих кажњавања: било постављањем скрбништва или потпуним одузимањем дјеце у озбиљним случајевима. Нарочито код малолетних с једним родитељем или родитеља, који и ако могу зарађиват, препуштају дјецу јавној милостињи. Многе пак жене, које имају могућности и воље и љубави да се посвете свом материнству често немају најелементарнијег појма о његову одгоју. За то и она понавља стари предлог, који је и гђа Др. Хилфинкер у Цириху изнијела да жене аналогно мушкој војној обавези отслуже обавезну обуку о њези дјеце болесних и здравих, у доба кад су прије ступања у брак, највише заокупљене том мишљу. Ови су назори толико савремени у доба разних погрешних покушаја, да жена у том погледу спадне на идентичан ниво мушкарца. Сва одговорност појединаца, да дају здраве способне свјеже одвјетке образују се нарочито у свијести, да им се не смије ничим шкодити, па пи властитим незнањем, које не може испричат онога, који гријеши. У жељи да помогне маленима од првих корака подвлачи како и они, које је природа обдарила и култура помогла још су далеко од увиђавних одгајатеља. Бруталност физичка, испољена ударцима па слабијему, услијед властитог нестрпљења и неспособности, да се нађу нова одгојна средства још увијек су лоша ознака за вријеме у коме живимо. »Истом кад човјек увиди, да злостављање дјетета припада истом ниском стадију културе, као ударање жене, служавке, војника и злочинца, тад истом почиње прво грубо тесање материала из којег можда касније може постат одгајатељ.« »Јер зашто остаје у суштини све исто из вијека у вијек ? Зашто јако цивилизовани кршћански народи просљедују једни друге плијенит, називајућ то замјеном , један другог угњетават, називајућ то дипломацијом, један другог у маси уништават и називају то национализмом ? Јер у свакој од нових генерација нагони за које смо мислили, да смо их истријебили у дјетинству силом, изнова провале, кад за појединаца почне борба за живот у друштву, за друштво у држави. Јер данашњим одгојем ове се страсти не уништавају већ само притискују.« Физичка бруталност само увјетује у будућности нову бруталност, јер дијете оштром логиком не разликује ударце, које прима од оних, које задаје или ће их до прве пригоде задати, Морална пак бруталност дресура ствара несамосталне слабиће или хипокрите, јер људи заборављају да теже за стварањем бољих од себе, тражећи у властитој дјеци само успјелу копију својих мисли, назора и идеала. Отуд револт бунтовнијих и трагика отаца и дјеце, која је стара колико и човјечанство и увијек болна, »Родитељи не смеју никад чекат да њихови највиши идеали буду исти и њиховој дјеци. Слободоумни синови побожних отаца и кршћанска дјеца слободних мислилаца већ су скоро постала пословична. Али, оно што родитељи могу постићи тиме што они потпуно Живе по властитим идеалима, то је да створе од своје дјеце идеалисте и ако их то често може водит сасвим новим путањама мисли од оних

на које су њихови родитељи привикли.« Али тко упућује мало биће, да тражи своје путеве, док рођена кућа не постане опет домом душа, а не само њихових тјелеса. И баш та морална дресура уништава прве покушаје самосталности, јер »редовита је појава, која се може назват скоро законом, да су управо оригинални и нарочито обдарени прогањани у кући и школи! Нитко нема око за оно што се у чудноватом, бучном. повученом или напраситом дјетету креће. И нарочито у овом смјеру показују мајке и учитељи мизерну неспособност најосновнијег дијела одгоја: знат гледат очима, а не педагошким доктринама у глави.« Јер колико природне интелигенције, стрпљења, културе и доброте треба за уравнотежење тих оригиналних настраних страсти, да се тврдоглавост претвори у јакост карактера, лукавост у мудрост, жеља за допадањем у љубазност, немир у радост предузимања, Да наш одгој иде тим смјером колико ли би мање било медиокритета и више генија мјесто злочинаца и вагабунда, тих узалуд бачених енергија, да је њихова склоност к изванредним и великим емоцијама за рана промијенила свој смјер. Савремено цијепање породице ствара генерацију без основних социалних осјећаја према заједници и моралне снаге, да осете светост и срећу правог дома. Док се кука у најбољем случају брине само за тијело, школа је она, која често убија душу. Сви ми то знамо, сви смо проживјели и осјетили, па опет пуштамо пашу дјецу истим тим стереотипским путем, јер се још увијек не схвата да је педагошко питање животно питање друштва. Шематским одгојем, који боље одговара свему, него ли духу нашег времена, наводно ствара се теоретско знање дјетета, мјесто да се помогне стварање личности —човјека. Учење ради оцјене, тај криви (spiritus movens) основа је лажног морала, јер се код дјетета мјесто пробуђене жеље и радости због рада, јавља надметање с друговима. Зато је њему тако тешко да настоји и тежи развијању све своје снаге, да то постане његов циљ, награда и пуна љепота живота, као Гете-у, за кога је била cpeћa осјећати развој свих властитих способности. Колика ли је штета што баш први занос младости пролази у стерилном, апатичном 12-годишњем сједењу, гдје се интелигенција испољује само у лукавом намудривању досадног учитеља, ако се не преда посвема резигнацији околине. Једино они бунтовнији, отпорнији противе се тој моралној укоченој дресури, непрактичној и несавременој. Јачи одлазе, мијењају школе и системе, па обично такови дају у свом животу више од просјечног. »Али зар се вјерује да је веза оригиналности и нередовитог похађања школе уистину случајна?« Стара школа мање је злорабила душу у површним методама па је опа била нешкодљивија за личност него ли данашња са темељитим приправљањем, интересантним лекцијама, усавршеним методама, одличним учитељима, који ученику сваки каменчић с пута уклањају и његову духовну храну пружају тако течну приправљену, колико им је могуће, скоро и прожвакану! Ова добра школа претјеравањем многоврсности поставља темељ нервози нашег доба и скривљује својом душевном лијености, која ту влада, негативност нашега доба, Најмирније најпослушније дијете је најбољи ђак. То значи, да најбезличнији и најбезбојнији постају увек узор и тако век у школи настаје збрка вреднота. Што је тијело и душа пасивнија, погоднија је за дресуру и примање, у толико бољи резултати са гледишта школе«. У тој атмосфери коначно отупе и дјеца и учитељи. Сав тај протест личности и критика моралне дресуре тако је савремена чак и у ово паше хипериндивидуално доба, гдје криво схваћена личност постаје сама себи идеалом

без ауто-критике и тежње, да само као мали дио заједнице сву личну снагу допринесе што скоријој еволуцији друштва, Што да кажем за ону ведру слику школе будућности Елен Кеј, којој само живот и природа, могу одгојит потпуна човјека. Искристализирање најнужнијег основног знања темељећи га на властитом самосталном раду, пробуђеним за то топлим младеначким интересом, да ђаку они, који тумаче постану извором радости, реалног практичног живота и ведрине, Наравски да су за такове учитеље способна само она бића, која истински осјећају снагу и жељу да свој занос предаду тим топлим малим срцима, који пуни повјерења, почињу да гледају у живот нашим очима. То њихово повјерење, које ипак критички на нас гледа, не смијемо повриједит ни једном гестом, која би омогућила саблазан и криве појмове малених, већ отворено и слободно помоћи стварање њихове личности, Не укоченим сколастичким програмом, већ потпуном слободом и дубоким схватањем учитеља, који ћe знат да свој рад прилагођује способностима и наклоностима појединаца. Наравски, да онда не би слиједило, да ствари, које смо годинама учили у детаље, не знамо више ни по наслову. Такова школа обогатила би наш значај и душу буђењем етичког самоодгоја у раној младости, а не би нас, како се често догађа, још осиромашила, јер би била жива веза наших ocjeћaja и практичних реалности живота. Не желећи да у младим душама научно тумачење узрокује колизију између религије и осталих природних знаности, препушта вјеру оcjeћajy љепоте, фантазије младости и кућног одгоја. Школа има само да пробуди трпељивост и страхопоштовање пред истинским вреднотама и дубини свију вјера доводећ их у везу с љепотом природе као причањем о Христу на жалу морском, другдје о Буди и осталима. Остаје у живом контакту с природом тумачећи што је могуће више на отвореном и настоји да се пробуди занос за добротом и далеким погледом, да дјеца осјете себе као дио свемира, заједнице, свега оног што је било и што ћe доћи. Само уверење нове обитељи и нове школе добротом, културом и широкогрудности читавих покољења у стању су да утру пут бољима од нас. Наравски да је за то стварање нових бића приватним и јавним радом исто толико, а и марочито позвана жена, која мора да проживи свој етички препород еманципацију која је логично везана и уз њену материалну еманципацију. Какови би постали људи таковим одгојем у духу Елен Кеј тијеком генерација? Једно стоји, а то је, да би позитивно имали много доброте у души и трпељивости за остале, те практичне инициативе за рад ка еволуцији појединца и заједнице. Сва фина психологија дјетета, брижна педагогија и позитивне, далековидне социалне реформе дане су у овом вeћ тако старом. а ипак толико савремепом дјелу Елен Кеј отворено и храбро, не пјесничким утопијама и укоченим социолошким расправама, Beћ живом практичном мисли, заносном суптилношћу и дубоком пацифистичком хуманости жене која жели да користи, ублажи болове свима, који од тога страдају и усрећи оне који ћe доћи. Сплит.

Dr. Смиљана Микачић.

Наша деца Писмо једне мајке

VIII Мати, која је у стању да сама храни своје дете, несумњиво је најсрећнија мати, Дечја медицина сваком приликом истиче важност и вредност те најидеалније дечје исхране. Колика је олакшица за матер, и колика је срећа за одојче будућег човека које је у својим првим и најкритичнијим месецима храњено

најсавршенијом храном: мајчиним млеком. Кад се учини поређење са овом децом и децом која се вештачки хране, тек тада се могу оценити сва јединствена преимућства првих, као и све тешкоће и недостатци других. Морам ти на то скренути нарочито пажњу, јер се бојим да из непромишљености учиниш нешто због чега би се доцније могла кајати. Пре свега, у заблуди си кад мислиш да кад једном престанеш са дојењем да ћеш бити слободнија... „Нећу више тако бити везана." Веруј ми да су ти ови први месеци најлакши, најслободнији. То ипак не значи да те ја саветујем да због своје личне угодности продужиш са дојењем што је могуће дуже. Медицина је већ зато одредила рок. После шестог месеца дете се може полако одбијати и постепено прихрањивати, али ако се то деси у летњим данима, данима жеге, потребно је одложити одбијање још за који месец, док не настану хладни дани. Промена начина исхране, чак кад се она врши поступно и врло рационалне, представља за дете један велики напор. Поједина деца је подносе лакше, друга пак много теже. Само се по себи разуме да лети, кад се храна тако тешко одржава апсолутно свежа, оваква једна промена могла би бити судбоносна по дечје нормално напредовање. Храна коју мати даје, снабдевена је свим потребним састојцима, дакле потпуна је. Храна, која се вештачки справља, никад не може бити потпуна у тој истој мери. Осим тога вештачки справљена храна изискује физичке и финансијске жртве, међутим даје слабије резултате. За то ти данас стављам у аманет да себе не обмањујеш илузорним претпоставкама. Продужи преко лета овако како сад чиниш, све док не прође опасност летњих жега. Што теби сада личи на „терет“ веруј јесте најскупоценији дар који једна мати може своме детету да остави у наследство. Дати му добру основу, значи обезбедити му један нормалан и срећан почетак. Добар почетак је већ пола сигурне победе. Само не заборави да осим твоје добре воље и одлука да га дојиш у том предвиђеном времену, мораш бити веома савесна и са својом личном исхраном. Мораш продужити са режимом кога си се придржавала првих месеца. Од хране коју будеш уносила у свој организам зависиће отпорност структуре организма твоје мале за слободно и сигурно развијање њеног будућег живота.

Учешће жена у политичком животу Чехословачке

Твоја А.

У једном од прошлих бројева изнели смо какви су резултати били последњих избора за обласне самоуправе у Чехословачкој, у колико се односе на избор жена. Један кратак коментар о политичком раду жена по разним политичким партијама, публикован у месечнику Народног Женског Савеза Чешких Жена, износи за нас интересантне податке. Партија националних—социалиста, релативно броју својих заступника у парламенту или осталим административним управама, дала је највише приступа женама. У парламенту на 28 посланика националних —социалиста, има две жене, а на 14 њихових сенатора има такође две жене. Поред овога имају једну жену међу својим представницима у Савету Чешком и у Савету Моравском, као и у Прашкој Општини, која је тамо од 1923 године једина представница свога пола. Представница аграрне партије у парламенту, г-ђа Затлоукалова-Цоуфалова тражила је 1928 године да се женама да веће образовање политичко и грађанско, како би оне могле у већем броју узети учешћа при стварању закона за своју земљу. 3 марта представнице социално демократске странке имале су једну велику манифестацију за изједњачење мушкараца и жена у политичком животу, пошто и ако је то у чешким

Број 7 и 8

„ЖЕНСКИ ПОКРЕТ"

Страна 3