Ženski pokret

треба да је домаћинство, кућа, т. ј. мушкарац, који тек омогућава стварање свега тога. Пружимо јој стручно образовање, јаван позив, који за њу не сме бити faute de mieux сурогат, док ,он“ спаситељ, дође да је усрећи. Али, то све не допире у срж проблема простицује. Ми не можемо уопште стручно дискутовати, док као исходиште не узмемо биолошки феномен сексуалнога нагона, и не признамо његов императив. Ваљда ће неко казати, па ако је мушкарац тако моћни фактор људскога друштва, и ако он хоће проституцију, чему да се ми уопште трудимо? Неисправно је мислити да мушкарци, бар већина од. њих, чезну за проституцијом, али за чим сваки од њих, и тај најисправнији, најинтелектуалнији, и са најразвијенијим смислом за породицу, за децу, тежи, наравно не увек, али када је у власти, слободи, када је уморан од бремена дужности, када хоће да опојен страшћу лети без мисли на сутрашњицу, јесте: еротичко уживање. Догод се ми против те његове жеље поставимо негативно, догод ми за њега и у тим моментима имамо само алтернативу аскета или очинство он ће све преграде срушити, оне које је он сам себи у мирнијим часовима поставио и ако не иде другојаче, купиће загрљај жене, али ће га имати. Баш пример грчких Хетера, које су биле често умне и пожртвоване другарице, најсјајнијих државника и филозофа онога доба, показује да проституција не настаје само услед жеље за сексуални промискуитетом за разврат и блуд наравно да има и тога, али не само код мушкарца, већ и код жене. Да те скромне, ограничене жене у гинеикиона нису услед великог апсорбовања са генеративним дужностима биле изван стања да своје мужеве душевно и телесно очаравају, ови не би, бар не у толикој мери, тражили код Хетера раскош и лепоту живота. Проституција је допуњавала патријархални брак, који са својим тешким дужностима, и својом прозаичношћу није био увек тражен од мушкараца, нити га је могао нарочито естету и интелектуалца задовољити. Једини љубавни песници Рима, Виргил и Катул певали су куртизане. У осталом није нужно ићи тако далеко. Леди Хамилтоновој, маркизи од Павиа, Нинон де Лонкл, клањали су се краљеви и први људи њиховога доба, оне су умрле опкољене чашћу и благостањем. Нека се пита, чије су многе од најлепших вила на ривијери, Добио би се исти одговор. Ми не смемо затворити очи пред стварношћу и игнорирати значај, што има еротика за му-

шкарца. Солон и Св. Августин су били морални и паметни људи, па ако су они у интересу „сексуалнога реда“ и „поштених жена“ тражили институцију против проституције, види се да је то врло комплициран и тежак проблем. Зар не траже баш ти, у патријархалном моралу васпитани оцеви и матере данашњице проституцију да би њихове кћери биле очуване? Чега? Нежељенога материнства? Еруптивне снаге сексуалнога нагона мушкарца, који је услед, генерацијама, и то од самих жена пропагиранога двојнога морала: „не мари, — мушкарац је, он може“ постала развијена до необузданости? По себи се разуме да ми морамо васпитавати мушкарца у савлађивању сексуалнога нагона. Али, јаз међу жељом за сексуалним опћењем и потребом за оплођење, тако је огроман, да он за дуга времена, ако се уопште неће моћи пребродити са аскезом, објашњује и чињеницу, да чим се више сексуално етична потраживања постављају на жену, тим бујније цвета проституција, које има најмање, где међу мушком. и женском младежи владају слободнији, не увек платонични односи што је логично. Масарик је казао да мушкарац шета између проститутке и Мадоне. Ако прва треба да отпадне, а то треба онда Мадона мора сићи са свога високога пиједестала. Жене ће казати: то је брак. Али, када критички гледамо социјалне прилике, видимо да то хоће и „она“. Али, да то врло често хоће „он“ господар, владар света. Чим је човек савеснији, тим је опрезнији, чека док се осећа зрелији и консолидованији, не само социјално и економски, већ и морално и интелектуално. Еротична уживања неће, а ваљда и не може да одрекне. У осталом, питање да ли се у доба Солона и Св. Августина могла обићи проституција, нема за нас практичнога значаја, ни данас у доба сексуалнога просвећивања, антиконцепционих средстава, могућности да се ограничи плођење, — тај вентил није нам потребан. Проституција ће се успешно сузбијати, док се реформира патријархалан брак, док он буде замењен индивидуалним браком, док се искорени наш лажни, фарисејски двојни сексуални морал, који тражи од жене девичанску белину пре брака, а у браку рађања до изнурености и еротичне отупелости за мушкарца. За мушкарца одржава фикцију, као да и он тако живи, премда се врло добро зна да он то не чини, нити неко од њега то изискује. Шта више, сва друштвена уређења му широм отварају врата ка задово-

OKTOBAR, 1932

ŽENSKI POKRET

145