Ženski pokret

U toj prirodnoj državi nisu potrebni zakoni kao u čovečanskoj, zakoni stvoreni za njenu odbranu. Kod nas jedna polovina sudi drugoj. Došlo se do inflacije ideje države koja je sada sebi sama cilj, a ne sredstvo da se dođe do cilja usavršavanja čovečanstva. Današnja veštačka država je neprijatelj naroda, ona stvara činovnike i puni arhive aktima dok u ratovima ubija milione i milione i ulivajući strah ženama da rađaju da ne bi kroz dvadeset godina morale slati sinove na klanicu. Socijalizam onakav kakav su ga Bebel i drugovi stvorili takođe nije biološki. I to je jedna bolest muškog društva. Socijalizam je ženu digao za svoju drugaricu, ne da bi pomogao detetu nego sebi i svojoj klasi. 0 pravoj ravnopravnosti žene-majke ovde nije reč, jer to i nisu prave žene. Bebel greši kad kaže da žensko pravo dovodi do uništenja privatne svojine. Na protiv, ona je brani, jer lutalici muškarcu dovoljno je i sedlo njegovog konja dok je njoj potreban dom da bi mogla odgajiti svoju decu svojina nije ništa drugo do prošireno majčino krilo. Najdalje ide Bergmann u kritici humaniteta koga okrivljuje isto tako kao društvenu bolest. Zaštita slabih, degenerisanih, umobolnih, besposlenih je jedna aberacija društva koje danas zida velelepne domove za idiote i ludake prizivajući moral humaniteta a ratnim mašinama uništava najbolju omladinu. Ove ideje o čovečanskom "balastu" nisu nove, ali mi ne smemo zaboraviti da taj humanitet nije lažan, jer celo društvo je krivo za njegovo postojanje, pa mora i da snosi taj teret. Dokle god se zločinci i bolesnici rađaju — a za to oni nisu odgovorni - jedna polovina mora produžiti da sudi drugoj polovini i zdravi produžiti da leče bolesne. Ali Bergmann ima pravo što podvlači to gubljenje snage i što treba već najzad uvideti opasnost i činiti sve da do toga više ne dolazi.

Kakvo bi trebalo da bude društvo, država, vaspitanje, pita Bergmann? Obratimo se opet prirodi i pogledajmo kako životinje osnivaju svoje zajednice. To je nova nauka: životinjska sociologija. Prvu zajednicu i nije stvorio čovek, jer mnoge životinje žive u čoporima, jatima, stadima, ili čak u pravim državama kao pčele i mravi. Karakteristično je to da pravog društva ima samo tamo gde se rađaju novi životi. Gladni vuci se privremeno udružuju radi napada, ali to su privremena udruženja koja se brzo raspadaju, n. pr. čim opasnosti nestane, a čiji se članovi međusobno glože i ubijaju. Prava dugotrajna i stalna društva stvaraju ženke i matere koje to čine za zaštitu svojih mla-

dih. Mužjak je samo došljak koji se po nekad i odvaja kad pređe sezona parenja (sezonski "haremi“). Put kojim se država razvila u životinjskom svetu vodi preko materinske porodice. U prirodi jedan mužjak živi sa više ženka (poligamija). (Jedan magarac je dovoljan za 10—15 mazga. Kod slonova jedan harem broji 30—50 odraslih ženki). Kad su nesposobni za plođenje mužjaci se često odvajaju i lutaju sami. (Einzelganger) što kod ženka nije poznato, jer one ostaju u stadu. Pogrešno se misli da mužjak upravlja stadom. Jelen se samo pridružuje čoporu srna koji već postoji i njegov dolazak ni u čemu ne izmenjuje njihov društveni život. Najsavršenije prirodno društvo su pčele i mravi. Kod mrava individue dodaju hranu iz usta u usta što čini da oni pored individualnog želudca imaju "socijalan" želudac. Kod pčela se još može smatrati da je to jedna porodica, ali kod mrava je država već šira, tu se veliki broj ženka (60 —100) udruži i zajednički žive sa svojim porodom. Ima jedna razlika između životinja i čoveka, nešto što otežava čoveku da bude socijalan, naime njegova seksualnost. Covek je seksualno aktivan ne sezonski kao životinje nego stalno, a polnost je velika smetnja društvenosti. To se lepo vidi za vreme svadbenog leta i parenja kraljice kod mrava; u to vreme svi drugi mravi ostave rad koga zaborave u ekstazi. Ali to je privremeno i život i rad u državi odmah zatim nastavlja svoj tok. Kod čoveka se te dve prirodne snage: seksualnost i socijalnost bore među sobom i ne treba dopustiti da bude jači muški princip, seksualnost, kao što je to bilo do sada. Treba ostaviti slobodu potpunom razviću socijalnog materinskog instikta koji će stvoriti pravu državu. Kakav je brak, a kakav bi trebalo da bude? Mužjak ima snage ne samo za borbu protiv neprijatelja i rivala nego i za borbu sa polnim partnerom. Ljubavna igra nije uvek umetnička kao kod golubova. Kod mačaka ona više liči na divlji boj sa brutalnim završetkom. Kao da postoji mržnja i među ljubavnicima. U braku se čini isto tako kao da je borba prirodan odnos među supruzima. Među njima ne postoji ona intimna veza koja karakteriše odnos između majke i deteta. Zar ti prirodni neprijatelji mogu živeti u trajnom monogamon braku koji su ljudi izmislili, a koji je velika retkost među životinjama. Za održavanje te veze morali su se doneti vrlo komplikovani zakoni a o bračnim

108

ŽENSKI POKRET

NOVEMBAR—DECEMBAR 1933