Ženski pokret

tendencija sviju jedinica. Nova forma Saveza ima taj oblik i savezove banovinske sekcije su dakle prema tome samostalne jedinice do one granice gde počinju zajednički interesi. U čemu i na koji način treba da se ispoljava samostalnost jedinica i koji su zajednički interesi svih, interesi koji treba da su oličeni u Savezu? Mislim da su ovo najvažnija pitanja koja traže odgovor prilikom reorganizacije Saveza. Uvek sam osećala neku naročitu vrstu nelagodnosti i stida kadgod smo govorili o našem Savezu ovako: dve stotine ili tri stotine ženskih društava i toliko i toliko hiljada članova. Nije mi bilo nelagodno zato što ne bih verovala u tačnost ovih brojeva, nego zato što sam duboko osećala neskladnost između impozantnih brojeva i aktivnosti, svesti i uspeha koji nisu odgovarali tim brojevima. Ali sam znala da drukčije ne može ni da bude. Zašto? Velikim oduševljenjem je bio godine 1919 stvoren Savez. To oduševljenje je bila tada jedina, ali veoma nesigurna njegova osnova; nesigurna zato što samo oduševljenje i lepe reči neverovatnom lakoćom ponesu čoveka preko stvarnosti. Ali zakoni stvarnosti ne mogu se izbegavati, svojom logikom raskrivaju svaku prevaru, učinjenu na njihov račun. Kada se posle osnivanja želelo pristupiti radu, diktovanom potrebama i prilikama vremena, osećali smo od sastanka do sastanka sve više da gazimo stvarnost, i da prvobitna organizaciska greška drma temelje naše najveće organizacije. Ta prvobitna greška je bila u tome što se htela graditi kuća bez poznavanja zemljišta i bez nacrta. Stepen duševnog i intelektualnog razvitka, stepen socijalne, građanske i uopšte čovečanske svesti koju su postigle žene pod uticajem raznih prilika, bilo je zemljište na kojem je bilo potrebno sagraditi Savez posle rata. Da su postojale u visini postignutog razvitka velike razlike, osećalo se, ali nekim neosnovanim optimizmom se očekivalo da vreme samo izravna te razlike, da će kultivisanje zemljišta doći bez veštog vrtara. To očekivanje se naravno nije moglo ispuniti. Naprotiv. Na sastancima Saveza se sve jasnije ispoljavalo da nešto nije u redu, da mašinerija ne radi precizno. Dok su tražile neke grupe da Savez povede borbu za savremene probleme koji su iskrsavali pred ženama, sa druge Strane se negiralo da Savez ima takav zadatak. Tako su nastajale dileme i izazivale uvek nove, a mi svi smo čuteći prelazih preko tih fakata samo smo sa strahom konstatovali da do čvrste i plodne saradnje nije došlo i nije moglo doći u prkos svih nastojanja iskrenih pobornika za Savezov napredak. Pored toga ne smemo prezreti fakat da su

u njegovim vlastitim redovima dugo vremena bili na poslu egoistički, nesocijalni i nelojalni elementi koji su svojim razornim uticajem i radom još više otežavali da dođe do jasne slike o snagama koje treba da nose Savez i o putevima kojima treba da krene. Takođe veliki nedostatak za unutarnju konsolidaciju Saveza je bilo nedostajanje opsežnog programa rada od kojega bi mogao on svake godine na zajedničkim skupovima istaći po neku tačku, pored pitanja koja su bila baš u tome momentu važna. III. Da postoji razlika među shvatanjem i mišljenjem naših žena u pogledu presudnih pitanja za njihovo svestrano podizanje, o tome mislim da smo svi jednodušni. No, radi jasnosti moram ipak da naglasim da ne ističem te razlike radi toga da bih stavila jedne nad druge, jer suviše dobro znam kakvog ogromnog značenja su prilike pod kojima se razvijamo. Tu razliku sam istakla iz dva razloga: 1) što je ona uzrok da Savez nema „živih" organizacija, tj. takvih kojih delatnost će prodirati u strujanje socijalnog i kulturnog života, u budućnost; 2) što smatram da je nivelisanje tih razlika najglavniji zadatak banovinskih sekcija. Da postignemo u tome pogledu uistini pozitivne rezultate, treba pre svega da pitamo: šta je smisao ženskih organizacija u sadaćnjici? Moje duboko ubedenje je da su „precvetale" sve ove naše ženske organizacije koje se bave isključivo takozvanim humanim radom. Bilo bi umesno da se jednom svim ovim društvima i dobro promišljenom predavanju rastumači, šta je to humanost. Društva bi zatim sama uvidela da je danas deplasirano govoriti o humanom radu kada ceo svet steze, i varoš i selo, socijalna borba. Ova društva došla bi do uverenja da 30,40 pa i na stotine i stotine razdate obuče i odela u jednoj godini nije nista drugo nego razbacivanje moralnih i materijalnih snaga, koje bi se mogle, ako se upotrebe po utvrđenom nacrtu daleko bolje plasirati i sa mnogo trajnijim uspesima. Pošto sam ubeđena da taj takozvani humani rad naše žene vrše iz najboljih namera, zato sam i ubeđena da bi veoma lako pristale na drugojači, korisniji i savremeniji pravac rada. Danas ima smisao samo dobro premišljeni socijalni rad; on jedino može ostvariti iskrenu saradnju između društava jednog mesta sa vođstvom sekcije; samo takav rad može potpuno isključiti ovu nelepu pojavu da jedno društvo „otima" drugome društvu njegove zamisli. Da bi mogao biti socijalan rad u istini socijalan, morala bi pre svega svaka banovinska

92

ŽENSKI POKRET

SEPTEMBAR—OKTOBAR 1934