Ženski svet

свему, што iim може ићи у кориет и среhy за жнвот. Крнвац је - тешки крнвац, не само матн и отап, него и свакп старији, којн код деце не врши дужиост старијега, а то је васпитап.а и поучавања. У томе нема изговора; ии сиротиња ни болест не извињује,. иити може икога етаријег опроетити од ове прве и највише дужности ноучавања млађих код куће и наиољу и унућивања њиховој срећнијој будућности. - Учитељи као и родитељи и сви старији добрим учењем деце спремају најлепшу иотнору за старост своју, спремају себи најбоље пријател.е, који онда па спагу долазе, кад они са снаге надају те потноре требају. Добар аримвр је у васпитању и код велике а особито код мале деце најбоља наука и школа. Отац, који у сваl)Н живи са сврјом жеиом и браћом, а децу учи слози и љубави, сам својим примером ту своју најлеишу и најсветију науку гази, особито пред децом, која су више око нег уво.Децу не ваља грдњама и бојем, него похваљивањем и оиомнњањем; потицати на добро и уздржавати од зла. Псовком и бојем ни марвинче не дотера. Похваљивање и кућен.с учиие све: само ваља и у овом знати мере; јер превише иохваљивање занесе, а кућењс затупи, и једно и ДРУго поквари у детету понос, и убије га. Ономене ваља да су кратке и тако од срца, да дете увиди, да је оно само за његову срећу, и да се оно само његаради говори; ако то , не увидп, узалуд је говор. Разговори се искрено и од срца, са својим старијим дететом: ирииоведи му нз свог млаћег доба све своје беде и зла, што еи их с незнања, нечувања, неатње иретрнио, пренагљења ил закашњења, због

срдп.е ил другче, да не би п они то трнети морали. Још и жртвуј да п изгубиш што, само да и он види и научи ее ; јер ћеш ти мање изгубити иокушајем, него ои с неискуства. Све из живота родитеља, што може да буде деци за науку, ваља саопштити деци, јер сваки не иише хронике своје, на да оно и други има да чита и да се научи; те ако се не каже деци, а оно пропадне и мука и искуство, и најсиасоноснија наука. Та имаће деца и без тога много да претрие, иа заштеди им натње што више можеш. Учитељи и рОдитељи не могу леишег наследства оставити деци, него да их утврде у томе, да буду узори ноштења и правичности и оне најеветије хришћанске врлине љубави ближњих. Смерност је зиак не само леие и анћеоске душе, племенита срца и наметне главс, него уједно и знак лепог васпитања, и илеменитих родитеља и учитеља а противно смерности ]е знак неваљале душе срца и главе, и несрећних родитеља.Сви ваља, да знају, и то тврдо да држе, да је вера у Бога осиова срећном животу; па ту светињу да нико ни једном речи иротивном у својој деци не иоруши, ни другима даде да поруше. Децу ва.ља научити, да познају Бога као премидостива оца и вечита добротвора' свију људи; а за ово има иуно прилике и у животу и у свету, само ваља уиотребити; па како деца не сумњају, пего верују своме старијем, то је греота нронустити ирилику, то већа, што је та всра основа честитог и срећног живота. Где год се родигељи с децом Богу моле, сваки пут, кад је том време, ту је и нослушности и поштовања, ових главних врлина и нрвих потреба у васпитању, да се еве с благословом сврши.

207

ЖЕНСКИ СВЕТ

208