Ženski svet

15 ЖЕНСКИ СВЕТ. 16

из ког се више предићи неће. Ту престаје ум да влада, ту осећаји превладају човеком, те у болу свом више ће пута уздахнути и рећи: „Та што нисам нежнији био према њему (њој),“ тешко му дође и никад не може, да опрости себи, што је бајаги суров био према детету своме и, верујте ми, завери се, да други пут неће такав бити, него ће га миловати и држати као мало воде на длану.

Па тако и буде.

Не само, да такви случајеви натерају човека, да је нежнији према деци, него имаде много таквих случајева, где су родитељи немоћни.

Нарочито су матере у љубави и нежности и сувише издашне.

Па шта буде од таквог детета 2

Буде својевољно, и што оно хоће, то мора да буде. С дана у дан преовлађује и постане господарем на дому и то је то о чему ћу да говорим.

Много дрво превија се и тамо и амо, како духне и најмањи ветрић и који чешће душе и јаче, тај га на своју страну и пресавије и то се дрво привије, те постане богаљ од дрвета. Чим виде људи, да

- ће се тако шта са дрветом младим дого-

дити подупру га, да се не може пресавити п тако га одрже права и здрава.

Па зар детенце није то исто што и.

дрво 2

Јесте; пи оно је тако исто наклоњено и добру и злу, па ако је погрешно васпитање, то ће се на ону злу страну превити; зато онда ваља гвозденом вољом стати на пут, да се са свим не поквари, да не постане — богаљем, телесним и моралним. Одмах у почетку чим се види, да дете осећа, да се креће, одмах треба гледати и упутити га на прави пут.

Матере то најбоље виде. Ено још за време дојења избија самовоља на површину.

Колико пута дете плаче, нит знаш зашто, ни кроз што, те мати, да би га утишала или га ноша или му ране даје; мало по мало ово се научи на то, да чим плаче, да га мати мора или нашати или ране дати, те употреби ту доброту матерану на зло и тако рећи мати постане обвезана, да и даље опо чини, чему је

своје дете научила. Дете постане господарем своје матере.

Ово се може избећи.

Чим дете плаче треба одмах видети, да х га шта жуљи, тишти, да л је гладно и т, д. па према томе удеси свој поступак.

По моме мишлењу рана не треба, да се свагда у одређено време даје; јер ће и тиме дете навикнути на господарење, него свака мати треба, да зна кад је дете од прилике огладнело па онда, да га нахрани, тиме ће избећи самовољу детињу, да га мора мати онда нахранити, кад је њему воља.

Неки ће можда рећи, да треба, да је тачност у свему. И ја то велим, али додајем, да тачност треба тако удесити, као да она зависи од материне воље и да је случајна, а не дете да матеју опомиње на тачност.

Па тек како је тешко, кад мати навикне дете, да га сваки час има на рукама. Више пута не може свој посао, да обави као што треба, јер јој дете неда, та оно мора, да је на рукама. Зар се једанпут могло чути, како саме матере говоре: „Е, па шта ћу, кад сам га тако научила,“

Кад се научи дете на то, онда га је тешко одвикнути; јер: навика је једна мука а одвика сто.

Зато не треба дете навикнути и само га онда узети на руке, кад само мати хоће, а не кад се оно дере, да му се по ћефу учини.

Дакле, као што рекох, још одмах у почетку ваља дете научити на то, да оно никако не може бити господар и самовољан, него, да све зависи од родитеља, па кад се дете још у малој малоћи навикне на то, да родитеље гледа као своје господаре, који му добра желе, онда ће доцније лако и увидети, зашто су они господари а не он.

Доцније кад одрасте, онда се опет показује самовољан. Нарочито је то код оне деце, чији родитељи имају служавку или слугу. Деца радо хоће, да су и они неки господари над слугом и служавком, а особито онда ако то и родитељима годи.

Сећам се врло добро, како ми је један родитељ пред дететом својим говорио,