Ženski svet

238 ЖЕНСКИ СВЕТ. 234

__________________--=-_=_== = о и

православни и католички одвраћали родитеље, јер у почетку су управљале заводом кајзервертске ђаконице, протестанткиње и примане су у завод девојчице православне, католичке и протестанске вере. Но данас се изменули погледи и прилике и сваки се уверио, да завод тај има једино "добротворну цел: да издржава и васпитава српску сирочад, које и данас има у том заводу до 50 све само православних девојчица, у коме учитељују три ученице, што су однеговане, образоване и васпитане баш у овом заводу.

1873. године доведе собому Сарајево Мие Ирбијева гђцу П. Х. Џонстонову, пошто је међутим умрла гђца М. Макензијева, те је тако ова трећа племенита душа била од то доба верни и одани пратилац на свима путевима и у свима смеровима гђици Ирбијевој. И ова Џонстонова. је из високе и богате енглеске породице. 1875. године је букнуо устанак у Ерцеговини а Мис Ирбијева се онда десила у својој домовини, па кад је пошла августа месеца те године преко Бечау Сарајево, састане се у Бечу с Др. Габлером управитељем прашке, више женске школе, па поведе с њим разговор о сарајевској својој школи, шта да се чини, ако се устанак рашири и у Боени. По договору том реши се, да се премести школа у Праг, камо у септембру месецу 1875. г. и одведе Ирбијева 5 спротих босанских девојчица и остави их тамо у заводу под надзором нарочитих васпигачица, а сама се врати у Енглеску и покрене нов „одбор за пошпору јадниг породица босанско-терцеговачкиг“, које се беху склониле на суседно аустро-угарско вемљиште. Исти одбор екупи за неколико дана 10.000 «Ф. повери их Мис Ирбијевој и она се за кратко време за тим појави на граници Турске и пружаше невољним бегунцима штедре дарове милости Енгле ске. Она је по свакојаком времену ишла од колибе до колибе ових невољника, и поред утехе на боља времена, делила им је новац, храну, одело, што је сабирала, са богатих извора својих милосрдних пријатеља и пријатељица из Енглеске.

У почетку фебруара месепа 1876. г. нанесе је пут на Пакрац. Срби Пакрачани

ју дочекају и поздраве као мајку јадне сироттиње српске. 'Гу се она задржи дуже но што је мислила и упозна се са учитељима пакрачке учитељске школе: г. г. Дим. Јовићем, Петром Деспотовићем и покојним Јованом Бакићем и у договору с њима оснује с енглеским новцем за пребеглу 60санско-херцеговачку децу основне народ. школе. Тако постане Џакрац средиште првим и потоњим школама босанско-херцеговачким, над којима је поверена управа тадањем управитељу учитељ. школе Д. Јосићу; а Ирбијева и Џонстонова оду у Книн у Далмацију, па и тамо подигну неколико срп. нар. школа.

Деца су у тим школама врло лепо напредовала. Свако је дете, осим књига, 0дела, обуће, имало и храну, а децу, која су остала без оца и матере, размештале су по ерпеким кућама и плаћале за њих издржавање.

Овако је овај посао лепо напредовао, док се није појавио српско-турски рат 1876. г., а онда се пи у Хрватској подигла велика хајка на све, што је српско, па и на ове босанеко-херцеговачке школе, те ве 1818. г. одузме и управа над тим школама из руку управитеља учитељске школе, а Мис Мрсијева онда затвори све ове школе у Хрватској и Славонији, осим једне у Лакрацу, па премести све учитеље ових школа у Далмацију, где је оснивала нове оваке школе.

Кад су се Босанци враћали у своју постојбину, вратило се с њима само из Славоније преко 1.500 деце њихове с књигом у руци.

Кад се примирило у Босни и Херцеговини врати се Ирбијева и Џонстонова у Сарајево п прошири тамо своју школу. Покупи сву децу српеку без оца и мајке из оних крајева и прими их на васпитање и препитање, па од то доба и данас чини ту човечанску пи хришћанску дужност у оним крајевима нашег народа. Џонстонова се вратила у своју отаџбину, а Ирбијева је остала у средини те српске спрочади да се радује свом племенитом рукосаду, на који она, осим свога труда, улаже и све своје и пријатељске приходе. —

Ми славимо своје људе и добротворе, који по једну и две штипендије оснују за