Ženski svet

293

што су око себе прибрале сву српску тадању интелигенцију и постале тако ередиште српске књижевности. Његове су новине прве отвориле пута српској књизи у народ и пружиле јој шира полета, јер су оне прве почеле казивати публици нашој, кад је која књига изишла и где се може добити, а пре тога могао је Србин и Српкиња купити српеку књигу само кад му ко у кућу донесе. У његовим нови нама штампао је први пут Мушицки своје оде. Ту су и Платон Атанацковић, ту Витковић, ту Вук писали своје прве расправе, а ту се купио око тог огњишта српске литературе и други млађи наш нараштај. Давидовић није био задовољан се тим само, што је заинтересовао мушку страну за ерпску књигу и ерп. јавне ствари, него је хтео да протегне пи прошири ту идеју и на нашу лепшу половину, на наше женске, те је тако почео издавати „За"бавник“, и стручни књижевници веле, да је то први српски алманах, који је после повукао за собом Вукову „Даницу“, Милаковићеву „Грлицу“. Стаматовићеву „Ор. ску Пчелу“, Отејићеве „Забаве за ум и срце“, Светићеву „Голубицу“, Јовановићеву „Бачку вилу“, Павловићевог „Драгољуба“, а доцније и Матичин „Српски Летопис“.

Давидовић је писао и ерпску историју и саставио је први „Устав књажества Србије“, те тако је стекао великих заслуга и за политични живот народа ерпског у краљевини Србији; његово је име уплетено у историји Србије од 1821. па све до год. 1836. баш кад се та држава подизала и снажила, те је претурио тако преко главе своје највеће неприлике, ал је постизавао п големе успехе, п историк, који буде преврћао државне листине из тог доба краљевине /"рбије знаће тек достојно преценити труде и заслуге Давидовићеве за народ српски; а да осећа народ, да је Давидовић стекао великог признања, показује та околност, што му омладина народна подиже видљив, и ако скроман знак поштовања, љубави и оданости. Тој дружини српске будућности придружујемо се и ми да прелијемо сузом признања утруђене кости нашег заспужног земљака Димитрија Давидови-

ЖЕНСКИ СВЕТ.

294

ба, „свог Србина,“ и да му ускликнемо : слава ! !

Приступамо с пуним поштовањем и трећем великану ове светле дружине, одлизном сину негда дичног и поносног диштрикта кикиндског Тодору Павловићу. Ко уме проценити, колико нам је добра донела, колико блага и данас скрива и колико наде улива СОрпству с ове стране „Матица Српска“ и Текелијин завод у Пешти, тај ће тек умети достојно и оценити заслуге и врлине нашег дичног Тодора Павловића, јер све би било нестало, готово све било пропало, што је Дими трије Давидовић засновао и Вук отпочео. да није било Тодора Павловића. који је дело Давидовићево продужио п усавршио. Његовим новинама: „Српском народном листу“ од 1835. год. и политичним „Српским народним новинама“ од 1836 год. отпочео је Павловић да ствара у народу нашем српску журналистику, која има великих заслуга, што је у народу нашем с ове стране у толикој мери будна свест политична, да нам завиде млоги већи народи ове државе Угарске.

Што је „Матица Српека“ у оно доба добила одобрења од тадање окрутеин Србима ненаклоњене Метерникове владе, пма се Павловићу захвалити, јер и ако је Хаџић основао „Матицу Српеку“, ал Павловић јој је дао животне снаге, која и данас напаја духовном пићом народ наш с ове стране; Матица је још једини извор народу нашем сове стране, што не да, да се угаси и сатре књижеван живот Срба у овој држави. И колико је Павловић привредно за одржање „Матице Српске“ још је прегежнија заслуга његова за оснивање „ Гекелијануму“ тог гњезда српског у сред туђинштине, од куда излеће сваке године одабран број наших орлића, те одлазе у народ, да га закриљују и крепе родољубавим и млађаним жаром својим

Тодор: Павловић родио се 1804. год. у селу Карлову близу Кикинде, а ту је у својој колевци и оставио 1854. године своје кости. Народ српски цењећи заслуге свога врлог сина скупио је прилоге још одмах после смрти његове, да му подигне споменик и пружи тако видљив знак признања свога, али се ствар отегла са по-