Ženski svet

родитеља; а ова се оснива једино на ваљаном васпитању. 3. Ко хоће да постане добрим васпитачем, ваља да има љубави према васпитницима. Где нема љубави, нема ни правог васпитања. Родитељима је урођена љубав према својој деци и та љубав је тесно скопчана са живом жељом, да деца буду што срећнија у будућности. Права родичељска љубав се огледа у добрим делима нрема деци. И баш та љубав родитељска је не исцрпиво врело ваљаног рада. ЈБубав је дакле врло важан услов; љубав је основ и зграда, љубав је почетак и свршетак сваког, па и васнитног рада. Од родитеља се према томе иште, да своју децу љубе иравом, чистом љу бпвљу а не мајмунски. Без таке се љубави не може одговарати узвишеном позиву домаћег васпитања. Али поред љубави неоиходно је по требно и знање за ваљан успех. ЈБубав родитељеку ваља да прати дакле и знање, ако се жели делати на дечјем унапређи вању. Љубав родитељска ваља да је велика, али поред тога иште се и знање и богато искуство за васпитии посао. Само она љубав подстиче на ваљан рад, којом управља разум, а руководи искуство. Љубав и знање јесу две врлине, које у сваком раду једно друго допуњују; љубав и знање морају се стицати код сваког ваљаног васиитача а особито при навикавању деце на послушиост. 4. Да би родитељи знали навикавати децу на послуганост, ваља да познају ду шу и нарав евоје деце, ваља да познају све оно, што доприноси и што шкоди успешном њиховом развијању и унапређивању. Као што оно земљеделац мора по знавати своје земљиште, мора знати и начине, којима се исто поправља, ако му је до берићета стало, исто тако и васпитач мора нознавати свога васпитника, мора познавати начине, којима се исти усавршава, ако му је до тога стало, да му труд успешан буде. Од родитеља се иште, да познају све прилике, што воде добру и да знају отклонити све оно, што води к злу. Доста се пута дешава, да се право,

истинито добро не може лако да позна; често баш право добро изгледа ништаво а оно, што је зло, као важно. За то, ко жели да навикава децу на поелушност, ваља да познаје начине, ваља да познаје све услове, који допринашају што дечјем напретку и бољитку. Да напоменем неке примере, који су од знатног утицаја при навикавању деце у послушности. Неко је дете н. пр. од природе таково, да радо слуша, анекоје опет од природе самовољно. Између ове две крајноети, има млого степена. Оно, на што дете има наклоности, васпитањем се лакше постизава но оно, на што дете нема наклоности. Исто тако, неко дете слуша радо, кад му се лепо каже, а неко тек онда, кад му се прети. Без познавања дакле природе дечје, васпитни рад не може ваљати. 5. Свако зло, сваки порок па и непослушност, развија се у човеку постепено. Наклоности изумиру ако се особено не развију. Које дете не слуша у младој младости, то ће постати окорелим самовољцем. Деца дакле још из рана ваља да се почну навикавати на послушност, јер што се научи у детињству, то ће обично остати целога века. У првим годинама детињим највише се греши у васпитању. Док је дете мале но, ми му гледимо кроспрсте; све мислимо, поиравићемо ми те ситнице доцније, кад дете поодрасте. Та како би могли малом детету бити немилостиви! То одлагање васпитног рада одвећ је штетно по дечје наиредовање. Поиуштати деци, то је другим речма: навикавати децу на непослушност. Кад родитељ зна, да је оно, што он изиекује, основано, оправдано, да је на корист и срећу детета: он не сме попуштати; онако мора бити као што он хоће. Никада не треба мислити, да се родитељска љубав и озбиљност не могу сложити у депу хармонију. Ко својој деци чини оно што их у истини срећи, тај своју децу у истини и љуби. Кад родитељ хоће, да своју децу навикава на послушност, ваља да је у својим намерама доследан. Недоследан родитељ обично има непослутнну децу. Кад

ЖЕНСКИ СВЕТ.