Ženski svet

неиравду без мумлања, јер ће нас Бог зато већ наградити; укратко сваки дан у животу тако се владати, како морајужелити да су се владале онда, кад буду биле пред Њим. То је права религија, то је

Једина религиЈа, у којој нема никакве зло употребе, никакве непобожности, никаква Фанатизма. Русо. А. М. М, (Наставиће се.)

КАКО ДА НАВИКАВАМО ДЕЦУ НА ПОСЛУШНОСТ?

1. Сви знамо, да је послушност једна од најлепших врлина дечијих; које је дете послушно, то је радост и дика својих родитеља, то дете иде на сусрет лепој својој будућности; а које је непослушно, самовољно, то је жалост и брига својих родитеља, то дете не може имати у животу своме ираве среће. Сви ми то знамо, па су ипак непослушна деца тако честа! Зар је ретко чути, где дете, кад му родитељ што налаже одговара: „баш не ћу!“ Зар је ретко видети, где деца на дому само оно чине, што се њима допада па ма то ишло колико му драго на уштрб захтевима и жељама родитеља? Ваља само загледати у домаће прилике па се све то може лако увидети. Кад васиитачи познају важноет дечје послушности, па ипак има непослушне деце: онда мора бити, да је на васгштачима кривица, биће да несу у стању, или да не умеју навцкавати децу на по слушност Ови знамо, даје добро познати једна мука а чинити га две; лако је рећи: ово ваља а оно не ваља, али је тешко оно што ваља навикнути, учврстити, а оно што не ваља отклонити. Ко хоће да чини добро, ваља да познаје све прилике, које доприносе к иознавању онога, што је добро; без тога не може бити ваљана рада. А ко хоће да нозна све прилике које утичу на вршење каква ваљана рада, тај треба дуго да се веџба, и да о начинима тога рада, многџ промитњља и расуђује, 2. Деца још несу толико духовно унанређена, да могу сама схватити оно, што је у истини добро, што ли је зло. За ово је потребно много знања, много искуства. Деца свега тога немају, и не могу имати. А кад деца већ имају сло бодну вол>у, да могу делати оно што хоће, природно је, да ће сама себи остав-

љена, делати само оно, што она као такова за добро буду налазила. Да је пак све ово далеко од онога, што се истинским добром може назвати, јасно је свакоме. Сваком дакле правом васпитачу ваља да је до тога стало, да у своме васпитнику покрене и развије оне особине, које ће му у животу бити од користи. Ако је дете научило, да буде самовољно: мора у своме животу долазити до највећих и најразноврснијих зала. Да не спомињем овде позледе тела, којима су изложена ненослушна деца, па да наведем само ово : Ко је научио из малена да се све око њега управља по његовим жељама и тежњама; ко је научио из малена, да се све око њега окреће, све њему да тепа, да угаћа, да се клања: тај ће све то тражити да му се чини и тада, кад постане човеком, кад ступи у друштво. Родитељи су добри, они своју децу љубе, па и хоће да им чине по вољи; али друштво, оно неје таково, оно не може бити таково : друштво се не клања ни чијим ћудима ; друштво је необазриво, немилостиво према таквим захтевима. Па шта је последица свега тога ? Не треба ни да помињем, какав терет осећа у себи такав напуштен и одједном као презрен човек кад ступи у друштво. Дете ваља толико подизати, да се осећа што задовољнији и срећнији као чо век ; то је цел васпитању; а послушност је једно средство, које тој целн одводи, и по томе: са свим је ногрегано оно васпитање, у ком се не пази на то да деца слушају и испуњавају заповеди и налоге сво јих васпитача. Родитељи су природни, те по теме и најглавнији васпитачи своје деце. Као такови, ваља да спремају срећу својој деци и да од њик постану корисни чланови друштву. Срећа деце уједно је и срећа

ЖЕНСКИ СВЕТ