Ženski svet
0 ЖЕНСКОМ OБРА3OВАЊУ.
11. Жена, као изобразиља човечије душе онда ће позиву свом иотпуно одговорити, кад буде схвашила саму задаћу. Розеше РГидерер. Благо свакој земљи, где женска од срца врши своју задаћу; кад сву умну снагу ушроши на изображавање д еце. X. Лангендал. Прилике нам казују, да женске треба образовати и то пре евега за ова два позива: добра куЛањица и добра васиишаља, Васпитаља! Овај позив је племенит и претежак, али је ипак урођен у женском свету. Узмимо само, да неки родитељи имају одраслу ћерк-у, а за њом одојче. Па какојесретна сестра, кад добије времена, да она може заменути матер! Она се са малишом забавља : жвали га и милује , грди и кара. А кад јој дође друга, да ју позове на игру, а она радосно кликне : „Данас самја мати!“ Да, иа тог иачина треба да се држи свака васпитаља. Свакој треба да је у живој намети: „Данас, па све док су поверена им деца код мене, ја сам им мати и то у најширем смислу. Поворену децу сматрам, не као туђе добро, од ког се нечем сам могу надати, већ кано своје сопетвено, чија је душа мени поверена, а о чијем напретку ја рачуна морам и могу дати. Тако мисле и говоре врло мало данашњих васпитаља. Позив васпитаље је данас уврштен у ред „мода“, обичаја, данас се из тих узрока многе одају том нозиву. Многе и прођу сретно на послед њем и одлучном испиту, али тек мали број иотпуно схвати, на што се одале. А зашто ? Већи број женскиња без ике воље и љубави полазе на тежак пуг, па се за те каже : да немају ни дара; а мали број иде с’ највећом вољом и љубављу према самом позиву, а за те се каже : да имају дара. Из свега! Многе се одају па шежак аотв а моло их је сиособпих ! Данас се прво мисли на сигуран живот, а не на начин, којим се долази до сигурног живота! Многе даклем из тог узрока тешком муком и механизмом дођу до положеног испита, иа им се* онда мора
и уступити место васпитаље. Али на таки начин спремљене васгштаље нит знају најобичније законе човечанског развића, а тим још мање јој треба чинити, да од детета створи човека; таке мало (или ни мало) имају стварног знања, у које се броји иедагогошко-друштвена знања. Ти ма је вечита магла пред очима и лутаl*у по земљишту, које треба још чистити и спремати за прави и успешан рад, који човечанство диже : Чиста воља , арава љубав, то је најважније, за сваку , која се одаје иозиву васии шаље. Да, то је пре свега, али овом упоредо иде још: знаши и моћи иосмашраши и искусиши. Та и сам занатлија, пре но што постане „свој“, и он нутује, иде у стране земље, где види стране начине рада и људе. Зато треба свака, која се одаје позиву васпитаље, да себе куша, пре но што се сасвим ода, да-л’ је способна за спрему, да-л’ ће имати доста снаге и истрпљивости, да-л’ је срце вољно овом најсветијем позиву: децу изображавати , „што сте учинили једном од мојих малих, то сте и мени учинили“ рекао је највећи пријатељ деце. Ако се појави женска, која нуз чежњу за позивом васпитаље, влада потпуном озбиљношћу, правим знањем и зрелошћу, онда јој треба дати потпуну слободу и отворено поље, па ћемо онда дочекати, да јој рад уроди богат плод. Да, али што се више доиушта женском свету да се спрема, тим се старији све више чине невешти и заборављају на прве услове за рад. Но пре свега требало би не само ручне радове и забавишта, но сва настава да се преда у руке женском свету. Др. Сајз вели : „Пре свега иште се дух хришћански, који влада срцима женским, као и мушким ; друго и сам тражим, да се и женске саме изображавају, као што се мушки сами изображавају т. ј. женски женске, а мушки мушке да изображавају!“ „ Саме“ ? На ово не би требало безусловно пристати. То би изображење било једиострано и млако, кад не би био уз њих мушки са својим громким гласом,
73
ЖЕНСКИ СВЕТ.
74