Ženski svet

Наше нар. иесме имају још један пазив који је сведок пајвишег чувствовања светиње материнске у cpu. народу „Мила мајчице, бела црквице /“ вели Ранко матери својој, кад је моли за опроштај. Овим „бела црквице“ сведочи иам песма, да Србин сравњује светињу матере са светињом матере цркве, која стрпљиво и благо прима чеда евоја верно, те им напаја срце и душу осећањем побожности. Да овако узвишено и рећи јединствено осећање Србина према својој матери остане у души и срцу, то зависи од матере. Зато треба Срнкиња мати, да евесно негује децу своју, а у народноеном духу; јер нам црно на бело сведочи, да је Србин створен са осећајима за лепо и пле

менито, а са умношћу за корисним и узвишеним по општи живот и напредак. Светао и велик jč нозив матере, а за муке око извађања позива тог, деца су благодарпа и у сваком часу им је на уму: „мила мајчице бела црквице“, и то ће све дотле трајати, докле буду матере свесно образовале децу своју; трајаће све дотле, док је ваљана иодмлатка! На млађима свет остаје! Сваким да ном све нас више ирилике гуркају и упозоравају: да нам је нуждан ваљан подмладак !... Том подмлатку треба свести !Ко да је пробуди? Мати! Матери треба све више свести! Ко да је иробуди? Озбиљно време! Озбиљно је време ! Мати, мати !... Ј. К—Ј.

О ЉУБАБИ К ОТАЏБИНИ.

Добротворна задруга Срнкиња Дубровкиња основана је 1887. г. и од то доба приређује у кориет свога Фонда сваке године по једну забаву. На ту цел је приредила и прошле 1890. г. једну забаву о св. Николи, којом је ирили ком гђица Анка Мирковићева учитељица на срп. жен. закладној школи Божа Бошковића у Дубровнику говорила о насловном иредмету. Ми овде угледа ради доносимо овај заиста леп и поучан говор као што следи: Честита Госиодо и Госиође! P'a радосним осјећањем нри вечерашњем скупу, ступам и ове године да вам са овога мје *та, коју проговорим. Истина је, часпа госнодо, даако се човјек неодрече човјечанетва, мора хранити узајамна отно шења, којага вежу с другим људима. Са рођењем својим човјек добија овај закоп природе, јер одма осјећа нужду, која га гони да љуби друге људе и да буде у свези и отноптењима са њима. Душа и срце човјечије осјећа јаку потребу, да дође у додир и храни узајамна отношења са другим људима, од који би се узајмно ноучавало, развијало, снажило и усавршавало. Али ири овоме ириродноме закону човјск не треба да се ода штетним мислима које у најповије доба почеше исмјејавати љубав отаџбинн, паводсћи, да човјек изображен треба да је свијецки грађаиии,

а не ове или оне земље, овога или другога народа. Да би увиђели како су лажљиве, штетне и протуприродие оваке мисли, у намјери сам вечерас да вам неколике нроговорим о љубави к отаџбини, то јест милом завичају, цдје нам је воља божија дала живот, и о народу са којим нам је одредила да будемо у сродству, завичају, који нам је освећен доброчинствима, која смо уживали, ужива мо и уживаћемо за живота свога, завичају, гдје леже кости нашијех отаца, гдје смо норасли, одњеговани, гдје нам је све што је мило и драго срцу човјечијем, гдје нас чека радња у наЈбољим нашимгодинама, гдје ћемо наћимира и одмора у својој старости, па ту и своје кости смјестити, у гро бовима својијех родитеља и пријатеља Погледајге господо на жалостан цвјетић, кога самовоља човјекова донесе из далеке земље у друго иоднебје, па глете, како вене, како тугује и суши се на туђој земљи. Или и ако се и није осушио, али жалосно изгледа, измјену се лијепота његова. Туђа земља не даје му лијепе и сродне хране, туђе сунце не сагријева га, као што ои хође и тражи, и други, туђ ваздух не кријепи га толико, да пушта у пакрет дивотаи свој мирис.

8

ЛЖНСКИ СВЕТ. Бр. 1.