Ženski svet

Јако се руши релпђијозно чуство у деци, кад их иозивамо да нам своја знања, односно молитвица, иред странима ренродукују, а то се често дешава: родитељи се поносе, како им се дете уме прекрстити, како уме очитати по коју молитвицу. Али то неје уместно, тим се руши релиђијозни осећај у деци. Молитва се на тај начин деградује на просто зиање, а тиме јој пати углед ; деца више ие сматрају молигву за оно што је и што треба да буде, него за ствар, која се има само рецитовати. - Код таких радова дакле, може ли се тражити релиђијозиост код деце ? . 7 Кад је дом иајважније место васни тан.а дечјег, онда су и родител>и најважнији васпитачи. Као што се не може за мислити васгштање без дома, исто тако се не може замислитн ни васиитање без родитеља. Но на дому има један васнитач, који у својим рукама има највећу моћ, који на васпитању дечјем највише може упливисати. Тај васпитач је мати. Нико на све ту не може утицати на човека тако снажно, тако еилно, као мати, мати има у рукама све конце дечјег васпитања. И то је природна ствар. Мати је нај више уз своју децу; ма.ти је радиик на дому, а у дому се све врзе око човечјег васнитања. Уз то мати има у себи све оне особине, које су неизоставно потребне за диброг васиитача: она децу љуби, она је нежна са својом децом, она својој деци жеди добро. И деца су најудесшга за вас питање онда, кад се налазе иод окриљем матера својих ; не вели се бадава; младо се дрво савија. Не може се дакле замислити добро васпитање мале деце, без матера. Па и релиђијозно васпитање је највише положено у рукама матера; мати ту највише може учинити. Релиђијозност се тњјбоље постизава релиђијозношћу; а коме лепше, природније стоји релиђијозност, него жени, матери ? Релиђијозно васнитање на дому, поглавито лежи у рукама матера. Грех је, велики је грех бити на иози-

цији, на којој се може добро чинити, а ништа не делати! Ко . може дом - ко може родитеље, ко матер у том светом раду заменути? За то, матере, будите релиђијозне, будите побожне, вашег соиствеиог добра ради и ради сређе ваше деце! Зпајте, да ћете на тај начин битн саме срећне и задовољне и да ћете тим и своју дечицу најбоље васпитати! Благо нама док радимо оно што је добро! 8. Признатп се мора, да поред све важности, које има домаће васиитање, оно се и- ак у нас ие обавља оиако како треба. Има људи који и не зиају да децу треба васпитати ; има, л.уди, који држе, да деци треба дати да једу и да се обуку, и т. д. а да се за дечје душевно унанређивање ни мало неје иотребно брииути. И држим да је то највећи узрок, што не напредујемо. Крајње је већ време, да се и у нас иочне све ценити правом цепом ; крајње ie време, да се и у нас ночпе васиитање ценити како заслужује. Не иште се нити се може ни сме искати, да се занемаре радови, од којих зависи онетанак породице ; не иште се, да се гледи само васпитање дечје и више ништа, ни једна крајност не води цели, али се иште, да се васпитање не забатаљује, као што се то у нас тако често ради. „Благо човеку који нађе мудрост и човеку који добије разум Јер је боље њом трговати, него сребром,. и добитак на њој бољи је од злата. Скупља је од драгога камена и гато годје најмилијих ствари твојих, не могу се изједначити с њом. Дуг живот у десници јој је а у левици богатство и слава Пути су њезини мили пути, еве стазе њезине мирне. Дрво је животно онима који се хватају за њу и који се год држи, срећан је. Госнод је мудрошћу основао земљу и утврдио небеса разумом. Његовом мудрошћу развалише се бездане и облаци капљу росом и . (Приче Соломунове 111. 12 —21). Ето како је важно, ето како је потребно добро васпитање !

Т. Марјановић.

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 3