Ženski svet

Мирис печенке глад дражи и буди завист, која често у мржњу прелази и у освети одушку тражи, за пример, нихилисте и анархисте. Држим, да }е задаћа овог забавишта, да душевни расадник буде за сву нашу дечицу без разлике. Расадник! у духу Песталоција и Фребла тих оснивача забавишта и хранилишта. Кад је модерна недагогија начело из рекла: школа мора бити заједничка а др* жава то начело законом потврдила, дигли су великаши читаву грају, јер су донде господски синови нарочито ниже школе приватно учили и само јавно испите по лагали, а сад никоме ни на ум не пада, да се тој уредби противи, јер је иекуство показало, да је заједиичко учење корисније за све сталеже. Хоће ли наше госпође евоју децу у то забавиште шиљати, не знам, ал ако и не пошљу за то га ми опет морамо одржати за дечицу оних мајака, које морају свакидашњи хлеб зарадити и своје сироте нахранити, те тако једва толико времена има, да их телесно неговати може а да својој деци још и душевну храну иружи, то се од те жене не може за сад искати али може се с правом од госпође, јер њу треба кућа и школа за тај важни задатак да преправи за дужности домаћице, жене и мајке, али те дужности треба да се у нашем народном духу, и нашем народном карактеру прилагоде, ако хоћемо да плод тог труда у наше а не у туђе руке падне. Дете, које из мајчиних уста сриску молитву чује, из мајчиног грла српску песму, томе ће род и прадедовска вера до гроба светиња остати. Српске госпође! Ви сте на првом месту позване да видљивим знацима жени из народа пример дате, како да се морално и материјално подигне јер „не стоји кућа на земљи него на жени,“ ал баш те куће јесу оне важне јединице, које чине суму народног благостања у свакоме обзиру, у „снону је јачи прут.“ Данас се у опште од госпођа много иште и то баш од српских, кад се у обзир узме, да се девојке код нас много раније удају нег на западу. Те с тога немају времена да се за те захтеве довољно

преправе. Истина пређе'су сејошраније удавале, ал у оно време није се од госпођа, поред домаћих дужности, тражила још и виша образованост као сада, него само фино понашање, нешто музике, а од науке једва толико колико се сад у основним школама нредаје и тако је малом изнимком свугде било, а не само код нас. Сад настаје питање шта се под вишим женским образовањем разуме. На то има разних одговора. Да чујемо шта Штајн о томе каже у евојој знаменитој књизи „Die Frau und ihre Stellung in đer National-Ekonomie.“ Ja само ону госпођу за изображену сматрам, вели он: „која поред потребних наука зна кухинску хемију, кућну хигијену и која уме прорачунати, да се доходком свога мужа на крај изиђе, и то тако, да све потребе подједнако намири, агде нема капитала, нека се нешто и за црне дане остави, јер та ће гозпођа и своје кћери у том правцу васпитати и тако важна чињеница у културном развитку постати.“ Држим, да би добро било, кад би се наше младе госпође, после обављене дужности, више са науком бавиле, јер би тај капптал обилату камату њиховој деци донео. Не мислим ја да оне буду списатсљке, за то се иште дар, велика и озбиљна спрема, а где тога нема ту се у књижевност плева уноси. Сасвим је пак што друго код говора, јер ту се као и код сваког кретања ветар прави и илеву разнесе, те тако само чисто зрно остаје т. ј. ако га сасвим је пак што друго у књижевности, ту се илева за штампу прелепи па мора критика да је решета. То је полиција у књижевности, без које би се зрно у плеви изгубило. Држим, да ово што сам мало час навела стоји у начелу, ако не у облику и да тако не мислим не би смела на јавност изићи, знајући, да ми беседе иемају садржине, али имају тежње, дакле бар једно зрно: жељу, да нашој женској омладини дужност и племениту забаву омили, а од фриволне, која поплавом прети, нозорност одврати. Кад је та струја већ и умјетнике ирве величине приморала да као лакрдијаши,

Вр. 4. ЖЕНОЈКИ СВЕТ.