Ženski svet

Но претерано саучешће може и шкодљиво да буде, да пређе у прекомерно и разњежено осећање, и особу, коју би то постигло, невољном и несрећном да учини, пошто врло млого сажаљевајућих ствари и догађаја у животу има, које ми изменити не можемо. С тога да како мора се код младежи чуство саучешћа неговати, али их и са одважношћу наоружавати, да такове призоре гледати могу, који се избећи не дају. Зато је нужно, да матере и васпитачице женску младеж привикавају. да при некојим извесиим догађајима у домаћем животу присутна буде, па у нечем баш и суделује, н. п. кад се коме вади зуб, иушта крв, и т. д. Саучешће је и извор доброчинства, али јс потребно, да се како саосећај, тако и излив саучешћа и доброчинства цељисходно и добро упуги. Тако н. п упутити девојчице, да кад виде какво сирото дете малу свотицу иовца прикуие, па да голо сиротанче заодену, или им дати иовода, да ураде какав ручни рад, на да га на корисг еиротпње употребе. Мис Хартлеји у вароши Бату, кћи једног чу-

веног лекара тамошњег показала је врло лен пример човекољубља. Она беше позната као велика вештакиња у сликању, и раздељиваше своје највештије слике на сиротињу своје околице, која је од продаје тих слика лепу подпору добијала. Из тога истог извора порађају се мно ге друге врлине друштвеног живота, којима за основу служи, да нашим понашањем другима живот услађавамо. Учтивост, предусретљивост, услужност јесу врлине које толико много срећи и миЈву живота донриносе, и којима се веселост и срећа других унапређују па били они млађи или старији или сувременици наши. Особито ваља пазити на то, да се у деци укорени понустљивоет и отклони тврдоглавство и ћудЈвивост, јер то су пороци, који све радости друштвенога живота нарушавају, и оне тим пороком заражене ма како лени и образовани били досаднима чине. Све ово укупно сачињава управо оно, што се „благим обичајем“ назива и што не само за украс и срећу живота служе, него и добар, леп у себи задовољан живот порађа, па сјшчно и на друге дејствује.

ДУЖНОСТ И САВЕСТ.

Шоже мој, у што је ова ударила? Тако ће бар помислити која сестра. Али јој не дам за право. А за што? Од кад се ночело говорити и нисати о „ еманципадијижженскиња,а а , те и о њеном смеру: изЈвдначењу у сеему са мушкима, све би хтеле да су „еманциповане 1 . И трсба тако! Али онда морамо о сваком озбиљном иредмету размигаљати, јер тиме нробуђујемо умност , којом се долази до праве „еманципације“. Зато се и ја латих пера, да коју прозборим о стављеној теми, па сад како ми испадие за руком! Пре свега, да видимо, шта је то дужност? Читаш ли нешто написано, ти се разговараш са писцем, на му видиш мисли његове исто тако, као и кад се разговаpani са човеком. Тако се бар вели, а и стоји то! Влаго ли сваком, ко уме обоје т. ј. и читати, те се тако разговарати; а II разговарати се са неким па па оба на-

чина туђе мисли пратити, оцењиваги, здраве прикупљати и садити их у своје духовно земЈвиште, а хрђаве одбацити. 0 појму „дужност« читала сам, како једни н. пр. веле : „Дужност је дуг. који мора свако платити, ко неће да дочска морално банкротство.“ Заиста дивно рече но! Дужност и морал стоје у тако тесиој вези ! Из живих уста чула сам опет о иојму „дужности“: „Дужност је вршење опредељеног ти рада“. Мислим да је доста ово двоје, односно °ве две ако би рекли о дужности, па да се јасно види: да у главном ни прва, ни друга, па ни остале кад би ређали, не бегају једна од друге; јер i e свима једно језгро: да је целом душееном раду човечјем основ у појму дужности. Но свхаћањем тог неки научењаци пду још даље, те веле: „Дужност је нужна схраст. - А како и за што?

ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 4.